Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 97

време, као што смо из октобарских догађаја видели, документирао своју вољу, и ако се показао наклон за либерале, ма само донекле и условно, ипак је одсудно сопта Либералне Странке, као такве.

А шта да кажемо о кризама, па и о патњама, кроз које су пролазили први људи из Либералне Странке, падајући, наизменце из милости у немилост и обратно Ваља само погледати на јавни живот Јована Ристића, па имати јасну слику о сумњивој сталности у наклоностима оба Краља, оца и сина. Све је то указивало на видан морални недостатак у карактеру њихову; а писац о. д. имао је прилике (за владе Краља Александра) да од лица стручна и научна чује: да је у души и карактеру краљеву потпуна морална празнина, коју је он наследио од оца, која потиче од формалног дефекта душевног, познатог под научним називом тога! тзапну. По објашњењу истога лекара', та се душевна болест испољава у најсупротнијим актима, а на једном истом лицу, предмету, делу ит. Д. „Данас ћете окитити орденима, говораше лекар, а сутра ће те послати у затвор и на губилиште, или из затвора узети за прва доглавника“. Ако се ова дијагноза пренесе на владавину и Краља Милана и Краља Александра, наћи ће се: да нема политичке личности, Странке, догађаја, на спрам којих они нису имали и испољавали најсупротнија понашања, од најлепшег, до најгорег. Све се 10 у току времена мењало у њиховим очима; а последица тога било је стално претурање и људи, и установа, и свега, што у једној уређеној земљи оличава правни поредак и континуитет у јавном животу. Исто се стање огледа и у њиховом рођеном животу: приватном, домаћем и породичном. Ми смо видели, и знамо, све сцене, које су произилазиле из несрећних одношаја између Краља Милана и Краљице Наталије. Тек идемо на сусрет догађајима, који ће илустровати, и сувише драстично, горњу психопатолошку дијагнозу и у погледу Краља Александра и његових синовљих одношаја и према оцу и према мајци и према својој владалачкој дужности и достојанству, као и према свима људма, које је он с правом и разлогом требао и могао рачунати у своје верне и одане пријатеље, који су своју оданост на делу осведочавали, чак кад кад и по цену својега поноса.

Но, у ово време беше и Краљ Милан дошао до увиђавности да традиције династичне нису сасвим без вредности и значаја, и на један мах — а то беше свакојако његова мисао у првом реду — отпочео је, нарочито у току 1898 године, читав низ династичких

! Тај је лекар био др. Светозар Атанасијевић, добар друг писца још из доба школовања у Берлину, где је Атанасијевић, поред медицине, студирао и то са успехом и психијатрију. Ма да се он у_ својој пракси, после, није бавио овом граном, он је ипак био ауторитет у томе, С тога је писац о, д. озбиљно схватио ЊЕГОВО мишљење о постојању нездрава морала (тога! 1пзапу) код оба Обреновића ЈУ. и У. Са тога је гледишта ценио и њихове поступке које дијагнозу тачно утврђују. О тој аномалији у души оба последња Обреновића било је напомена и раније, на свом месту, у овом делу. А овде означујемо само пбуздан извор и стручна аутора, за ближу оцену ове несрећне околности, са које је тако онакажена и сама Историја Србије нарочито за последњих скоро двадесет пет година (1880—1903).

Пол. Ист. Србије ТУ 7