Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

98 жив. ЖИВАНОВИЋ

манифестација у свима могућим правцима. Један пут ударено тим путем, после се тражила свака прилика, чак и мање важна за то. Сетио се догађаја из прошлости, тековина од којих је династија последњих година Х]Х столећа живела и желела да се освежи.

Тако видимо Краља Милана да иде у Врању, да на дан 18. јануара 1898. присуствује лично на прослави двадесетогодишњице ослобођења Врање (1878).

19. маја 1898 свечано је прослављена шесдесетогодишњица краљеве гарде (1838), на коју су свечаност позвани сви још живи, нарочито старији гардијски официри и војници из ранијих времена. Гозба је била велика; а за спомен на ову прославу установљена је медаља „Споменица“. |

Но, то је био само увод. Чим се састала Народна Скупштина, од некуд је дошло, из средине посланика, до предлога, који је и у Скупштини усвојен 10. јуна, и као „једнодушна жеља Народне Скупштине“ и 14. јула 1898. и од стране Краља потврђен: да се кнез Милош Обреновић !. у службеној преписци назива од сада „Милош Велики“.

Кад је у Скупштини примљен нови закон о гимназијама, и пошто је ступио у живот, на Св. Николу, као на дан славе Краљева дома, (која је те године слављена у Нишу, са особитом помпом) 6. дец. 1898. дато је гимназијама у местима, која су ве зана за име Обреновића, име по неког од чланова династије.

Друге важније гимназије добиле су, по том, такође имена: Вука Караџића, Доситеја, Ј. Панчића, Немање, Св. Савеи т.д. Виша женска школа у Београду — ло Књагињи Љубици.

У ову категорију спада и прослава (2. фебр. 1899) 15 година од првог ступања Краља Александра у војску, као и називање војничких пукова (22. фебр. 1899) и завођење њихових слава.

Кулмвнација династичких манифестација била је у децембру ове 1898. На дан 12. децембра, прослављена је четрдесетогодишњица прогласа Милоша Обреновића 1858 наново за кнеза српског, а с тим и повраћај династије Обреновића на престо, који је изгубила била 1842 године, када је по одласку кнеза Милоша (у јуну 1839) морао бегати из Србије и син његов кнез Михаило (у августу 1842), а на престо српски ступио син Карађорђев, Александар.

Тога дана (12. дец.) дошла је у двор цела Народна Скупштина, и њен председник С. Несторовић, поздравио је Краља, на који је поздрав Краљ одговорио једном од већ усбичајених беседа својих, у којој је киптило са уверавањима од стране краљеве и истицањима посланичке верности и оданости. Ласкаво је се Краљ обратио председнику Несторовићу и потпредседнику Рајовићу, истичући њихову династичну верност, нарочито овога последњег, као сина Цветка Рајовића, старога династијаша. Најзад, дошла је и једна сцена: Краљ изјави, да хоће да се пољуби са једним од присутних посланика, који је, по речима Краљевим „дејствително — лично био за време оних дана пре 40 година“ и приђе староме чачанском посланику Николи Радовановићу, и пољуби се с њиме.

вани =>