Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 99

По после се покаже, да чича Никола, који је дошао за посланика први пут на Малогоспојинску Скупштину 1859. и доиста је био најстарији посланик, ипак није „дејствително — лично“ био на Свето-андрејској Скупштини 1858. године. Тако се овај моменат изметуо мало у комичну сцену, која је са извесном злурадошћу пропраћена у опоз. листовима и дала повода нескладним коментарима. Но, то не мења ствар, ни опште одушевљење, као и лепо расположење оба жива представника династије и учесника у тим свечаностима.

И за ову је свечаност указом од 12. дец. утврђена и скована такође медаља споменица, на којој је био натпис: „Слава Великом Милошу! Слава Свето-Андрејцима!“ а с наличја : 1858—1898“,

После пет дана, 17. децембра 1898. буде донесен нарочити закон о установљењу „Ордена Милоша Великог“ у четири степена, коме је дат ранг и мимо „Белог Орла“ дотле највишега одличија државног. МИ пре но што ће нови орден бити готов, следовала су лицем на Цвети 11. априла 1899. многобројна одличија њиме, за заслугу учињена Краљу и његову дому. Чланови владе, посланици, многи други политички људи из обе (либ. и напр.) странке (н. пр. Ј. Ђ. Авакумовић |. степ.). Многи претрпљен страх и бол, који су негдашњи династички људи претрпели и преко главе претурили, баш од стране живих краљева, имао је бити сада залечен новим високим одличијем, које је носило знамење и име Старога Господара Милоша, чијим је „церићем“ још 1894. потомак његов Милан, претио н. пр. баш Јовану Ристићу, који је такође одликован „лентом Милоша Великога“, који је као владалац, у осталом од свих Обреновића, колико писац 0, д. зна, био код старог државника у најлепшој успомени и у незаслуженој одличној оцени.

Овим династичким манифестацијама, које су носиле карактер државних свечаности и томе подобно, могу се, јер су у истом духу и правцу срачуњене, додати и лична усиљавања Краља Милана, да се учини пријатним и да, уједно, подигне и учврсти углед Краља, свога сина, и династије.

У првом реду свуда је изводио своју мисао: све за војску. Могло је на другој страни и недостајати, оскудевати, али је војсци морало бити. Као командант активне војске, са ауторитетом који је имао, Краљ Мила“ није своје намере остављао на празним речима и преписци. Подизање многобројних касарни у Београду и по свима скоро окружним местима и где су гарнизони, а за тим и наоружање пешадије (1899.) најбољом пушком падају у ово доба заузимања Краља Милановога за побољшање војске и њене спреме, што је он тражио морало је бити. Све се то у војсци и осећало и ценило. Краљ Милан имао је њене симпатије, и ако по духу своме није био никакав војник, а син његов још мање. И у војнички живот уносио је Краљ Милан ону исту заједницу, каква се напред поменутим прославама хтела учврстити између престола и народа. Видимо га н. пр. да на Васкрс 5. априла о. г. честита

7“