Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

100 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

војсци, наредбом, светле празнике, и та честитка излази н у „Српским Новинама“. А Краљ Милан није био ни сентименталан, ни побожан, нити су обичаји народни, нераздвојни од вере, икакав утицај на њ имали. Али он је узео на се ту улогу, ако хоћете и маску. Ефект је био повољан, а то је било и њему главао. Официри беогр. гарнизона ускоро су нашли прилику да му и са своје стране укажу пажњу, бирајући га за „почасног председника београдског официрског дома, на цео живот, на чему им Краљ Милан захваљује наредбом (28. априла) титулишући официре са „Господо и другови!“ На забавама, на састанцима и у свима приликама, где не влада строга војничка укрућеност, Краљ Милан је улазио у редове млађих официра и, готово демонстративно се дружио с њима, интересујући се за стање и нахођење чак и поје динаца. И то је имало свога дејства; али је и нехотице истицало контраст, који се огледао у недружељубљу Краља Александра, у неумешности да се с киме у опште лепо опходи.

И целокупни биланс свега овога, с једно на друго, није био лош. Опозиција дезорганисана са видном малаксалошћу Радикализма, војска одана и задовољна, послови на влади и у Скупштини иду повољно. Изгледаше доиста, да се, апстрахујући од никада неусахлих извора незадовољстава, спољних и узутрашњих интрига које прате сваку политику, и династија се осећаше, свим овим средствима и начинима, учвршћена, јача. Она почиваше, истина, на два самца, од којих, отац беше разведен са женом, а син не како показиваше мало воље да се ожени. Но то није сметало да се и отац краљев и влада почну бринути већ и о томе: да се за Краља Србије нађе невеста, да се Обреновић У. ожени, и тако створи, и по природним и божим законима, услов да се на Краља Александра не погледа више као на неку врсту „последњег Обреновића“. Јер, он без подмлатке, значио би доиста толико исто колико и оличење краја своје династије. Сви су се, дакле, с разлогом бринули, а Краљ је изгледао да пристаје на те бриге и чак се дао презентирати у Европи као — Краљ за женидбу. После одупирања Краља Милана сваком опријатељивању са Цетињем, и после пропалих покушаја са Атином, а без изгледа да ће која од чланица великих дворова хтети поћи за сина Мвланова, извесна принцеза из мале немачке владалачке куће државице Шаумбург Липе као да беше десињирана да буде будућа Краљица Српска. Цар аустриски и цар Немачки, као рођаци овог малог немачког владалачког дома, беху ставили у изглед своју високу протекцију младој невести, а како се говораше и знатан мираз. Све то беше у току ове 1899. године још у повољном зачетку, али све је указивало да идућа 1900. година неће проћи, а да се питање о женидби Краља Александра не сврши. —

После оживљења династичких расположења у народу и У војсци, са свим природна била је и брига, да се Династија, најзад, осигура у самој себи: женидбом и породом младога Краља.