Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

108 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

лепих обичаја. Године 1899. беше тај дан ведар и леп, као најлепши летњи дан. Око пет сати по подне пошао беше писац о. д. од своје куће са Савинца у варош, по обичају, и тачно спрам куће Јов. Ристића, сретне Стојана Протића у друштву са Ацом Станојевићем, и пошто се ту беше нашао и Мата Карамарковић, сва четворица ступе у разговор О овоме и о ономе, као што то беше обичај у савременика, који су сви политизирали. Писац управи на Стојана Протића питање, а уједно и прекор: зашто не остави Јована Ристића да на миру болује у својој кући— а он (беше тада тешко болестан! — већ му досађује и стално га вређа разним белешкама у „Одјеку“, сад, кад Ристић обхрван болешћу, стоји далеко од сваке полнтике и ван сваке је могућности да буди у ком правцу на њу утиче. Такво поступање је и ружно и недо стојно. Протић, који је био !асшт (ошт у „Одјеку“, стаде се на то извињавати, да то прилике собом доносе, а он цени зга"слуге Јов. Ристића: „Ти ћеш видети, ако Ристић умре, да ћу му ја написати некролог, какав му нико написати не може, и истаћи велике заслуге његове“, завршио је Стојан Протић, тоном и изразом, који је доиста стајао у супротности са толиким погрдама, које су, и пре и после, потекле из пера, а и из уста (у скупштини) „овога радикалног политичара, који је иначе својом вредноћом и радљивошћу далеко са собом оставио многе своје другове.

Али, као што ћемо видети, Стојан Протић није био у положају да овај некролог напише. Догађај, који се после неколико минута за овим виђењем десио, обухватио је у свој вртлог и Протића и бацио га, неочекивано и брутално, као и многе друге, на сасвим друго место, но што беше уредништво „Одјека“. Сумњамо, да су и Протић и Станојевић и у сну слутити могли, какав их обрт судбе чека, као, разуме се и Карамарковић и писац о. д. раставши се по тим са свом тројицом. Писац ових редова оде пут „Теразија“, а они продуже лагано даље.

Дошав на „Теразије“ писац застане у једном локалу (у кући, која је пре била на месту где је „Росија“) где беше више познатих и сви, разговарајући по све равнодушне говоре, гледаху ша“ рену мешавину света, који је ширином „Теразија“ ишао у свима правцима, како је то већ обичај у Беогргду о празницима. Беше већ близу 6 сати после подне.

На један мах се појавише дворска кола и у њима сеђаше Краљ Милан у прилично деранжираном положају, пошто је, пре тога, по свему судећи, у великом узбуђењу, а истом правцу, на фијакеру, ка двору, пројурио ордонанс Краља Милана, млади Паштрмац, коњички официр. Живојин Величковић, адвокат, који је ту такође са својом адвок. канцеларијом био, човек по природи узбудљив, рећи ће, када је Краљ Милан наишао: „Ама шта је овор Да није био какав атентат!“ „Што ти је адвокат, рећи ће на то писац, он свуда види одмах преступна дела“. Али слутња Величковићева (за коју да су, наопако, дознали скупо би га стала) гоказала се тачна. Долети отуда из вароши неко, сав усплахирен