Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 109:

и повика у гомилу: „пуцали на Краља Милана!“ Вест диже све слушаоце на ноге и осуше се питања: Где» Кад» Ко је пуцао“ Тамо близу Калимегдана, код куће Марка Стојановића, беше одговор, али који не беше у стању да задовољи радозналост, а још мање да тачно објасни догађај, који се одмах показао као истинит.

Ваљало је одмах видети шта је. Но писац, са Бранком Петровићем пређ. секретаром Краљевских Намесника, прво крене натраг двору, куда је Краљ Милан прошао, да виде шта је тамо. Таман они пред стари двор, на супротном тротоару, кад у један мах. изиђе, управо излете, на балкон Краљ Милан, брзо и узбуђено, и одмах седе на једну столицу, а за њиме неколико људи, дворјана и страних представника, који на први глас беху потрчали право у двор. Међу њима беше лако распознати и турског посланика. Краљ Милан им је нешто узбуђено говорио, што су они пажљиво: слушали; а на балкон је изашао, без сумње, да се да видети, ради брзог уверења света, да му није било ништа. Краљ Александар не беше ту. Он је био у ладном свом купатилу на Сави код аде „Циганлије“, и после се дознало, да је ордонанс Паштрмац отрчао, одмах после атентата по наредби Краља Милана, у коњичку касарну да да знак за узбуну и наредбу да један ескадрон одјури на Савско пристаниште, где је Краљ, после купања, силазио Савом у чамцу, и ту седао у кола и враћао се у двор. Другог пак ордонанса, Михела, послао је Краљ Милан на Саву, да сачека Краља и јави му шта се догодило и у исти мах дан њега опомене на опрезност. Сиромах Краљ Милан, он је на све мислио! И доиста, враћајући се од двора и идући ка месту где је пуцано на Краља Милана, писац сретне Краља Александра, озбиљна и намрштена, у колима, баш код „Златног Крста“, а око кола читав ескадрон наоружаних коњаника. Тај пролаз, топот коњски, звекет сабаља уз већ појављену узбуђеност света због атентата,

_ одаваше прави страх и трепет. И без блиског мрака, слика ова беше мрачна, суморва и у ваздуху се осећаше као нека опасност, која лебђаше над Београдом. Дошав на место, где је пуцано на Краља Милана, писац застаде мноштво узрујана света, који се колебаше у тескоби пред дућанима куће Марка Стојановића адвоката, а нешто подаље кружаше око те гомиле и Љуба Живковић адвокат, на чијем се лицу, и ако иначе живом и покретљивом, огледаше велика мучаљивост и збиља. Ди ли је и он, као и Протић пре тога, могао слутити, од каквог ће значаја и за њ бити ови фатални пуцњи, који су мало пре тога одјекивали на том месту и — промашили својега циља! Краљ Милан беше само по леђима окачен оловом, ађутант његов Никола Лукић рањен у лево раме, а атентатор већ беше ухваћен. Све беше опасније по оном што је могло доћи и снаћи друге људе, но по оним што је већ било.

„Атентат на Краља Милана“ — тако се назва овај догађај! — још исто вече, после покупљених објашњења од очевидаца, а нарочито сутра дан, могло се тачно знати како је текао. С тога: ћемо га и ми описати по најбољим податцима.