Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ ил

понтоњерску чету, па је неко време служио и ка краљевоме ку“ патилу на Сави. Умео је да се потпише. Прошле (1898.) године служио је у ватрогасцима општ. београдске, одакле је сам иступио, после чега га је нестало, а доцније је утврђено да је биоу Букурешту у Румунији. Пред сам атентат дошао је у Београд, одсео у гостионици „Македонија“ на вел. пијаци и уписао се: „Бура Кнежевић, трговац из Шапца“. Млад је, око 25. година или нешто старији, снажан и крупан.

Тај и такав човек, ништаван и по пореклу и по друштвеном положају, својим поступком, био је повод великом потресу у земљи, чије су се последице још исте ноћи, између 24. и 25. јуна осетиле прво у Београду, а затим и по многим местима у унутрашњости земље. Чланови владе одмах су сазвати у двор на већање, а сав полицијски апарат стављен је у покрет. До освита идућег дана, сви главнији радикални људи, из Београда, били су већ у затворима „главне полиције“. Одмах су стављани у притвор, а ускоро и у окове. Са грозничавом брзином продужено је хватање и затварање многих лица, од којих су неки ускоро пуштани, али је вебина остајала у затвору и под ислеђењем, које су, за први мах руководила два члана Управе (Трпезић и Ђорђевић), док није „дело“ прешло у „јаче руке“. Сва тежина удара пала је на Радикалну Странку и њене људе. „И-зито-је-који од њих био у својој партији истакнутији, у толико горе-по- њега. После страшне 1883. године, ево, по други пут Радикална Странка долази у тешка искушења и патње, моралне и физичке. „Одјек“ се више пе појави после Ивандана, а ускоро затим (21. јула) престане и „Мали Журнал“.

— упоредо са овим апшењима ишло је претресање станова многих радикала по Београду и целој земљи, уредништава и т. д. — Што од првака радикалних у Београду није дошло у затвор, а заузимало је неки јавни положај, у колико већ није било у пензији одмах је пензионисано. Ти пак радикали, што су спадали у „мекше“, а често називати и „дворски“ добили су миг: да се удале из земље и они су отишли на летње боравиште у Приморје, затим иу Беч, где су се бавили по том.

Али најгоре је тек предстојало. Краљ Александар, из својих побуда или подбоден, хтео је Преки Суд. Влада се томе одупирала и борба је трајала нека четири дана. Најпосле, кад је Краљ Александар ставио (како је писцу казивао министар, генерал Јов. Атанацковић) ултимат: „Мли преки суд или абдикација!“ онда су мини. стри (у одсуству Председника др. Владана који се вратио из Карлсбада 8. јула) подлегли и, 28. јуна, а на основу чл. 56 и 38. Устава, изађе са потписом Краља и свих министара (ванредни број 141. „Срп. Новина“ од 28. јуна) височајше наређење „што ће силу закона имати“, којим се проглашује „Ванредно стање у граду Београду и округу подунавском“, а у исто време и уредба „О преком суду“, што ће такође „силу закона имати,“ са одредбама, у облику закона, које су већ саме по себи драстичне и опасне; јер чиме би се, онда, „Преки суд“ разликовао од редовног суда, који се Краљу