Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ У

пензији, о коме је раније кроз све новине јављено да је се примио „са готовошћу вођства корпорације.“ Стојан Д. Рибарац, који се сматрао за неку врсту „вице вођа“ Либералној Странци, иште и добија сам аудијенцију, понаособ код оба Краља и какав је тон могла имати изјава Рибарчева у ове критичне дане, може се закључити по томе, што га је Краљ Александар истог дана (6. јула) задржао на доручку, а у новинама је то и једно и друго нарочито прибележено, а ово последње као знак „високе пажње“ (Вечерње Новости бр. 183 и 184).

Цео месец јули, до пресељења двора у Ниш, имали су краљеви из дана у дан посла, примајући депутације и одговарајући на поздраве.

Поред многобројних говора у београдском двору, Краљ Александар, чим је стигао у Ниш (30. јула), одговарајући, јавно са дворског балкона, на поздрав на бакљади, открио се у пуној мери, тако, да је говор његов могао формално уливати страх у све грађане, који су још веровали у правни поредак. Што су предмет напада и овом приликом били Радикали, то није никога изненадило; али у толико више начин и тон, који је Господар тада употребио. Бацивши поглед на даљу прошлост, када се он не беше ни родио, Краљ је означио радикале као бунтовнике, који су „напуњени анархистичким и нихилистичким духом“, и који су „покушали да га (Краља) убеде, да Краљ треба да је удаљен од државних послова, и да остави људе да се гложе и свађају“. Спомиње, даље, „сјајан пример поступања свога оца после буне 1883. године, кад је помиловао судом осуђене прваке радикалне и поклонио им живот“, да су они после једној „страној држави нудили услуге своје за време рата“ (1885). А сад налази Краљ, и објављује штће е! огђ!: „да за те људе нема и не треба да има милосрђа, већ праведне и заслужне казне“. „Они су се понашали као последњи зликовци, па за то нека неумитна правда изрече свој суд над њима. Он (Краљ) не сме бити мека срца...“ („Мале Новине“ бр. 285. од 5. августа 1899.) итд. Но сад је вредно знати, каквом случају имамо да захвалимо, што је овај говор, сачуван од заборава. То је један врло интересантан случај, који баца светлост на закулисне моторе дворске овога времена. Краљеви су се чували, да баш све што они депутацијама реку, изађе тако „буквално“ на ширу јавност, Па кад је Краљ Александар 30. јула са балкона говорио својим „верним и оданим Нишлијама“, он није имао намеру, да тај говор преживи моменат у ком је постао. Па ипак после неколико дана, говор се, у описаном облику, појави цео у „Малим Новинама“. Појава његова у том листу није ни мало мање изненадила Краља и Министре, но што је садржај говора изненадио ширу јавност. Поведе се трагање и траг се дотера до оног лица, које је послало овај говор (а то је био Бранко Петровић, чиновник мин. војног), које упитано, зашто је то урадило, одговори: да је имало наредбу од Мин. војног (Др. Вучковића). Председник Министарства, који је о овом сазнању реферисао Краљу,

Пол. Ист. Србије ТУ 8