Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

116 жив. ЖИВАНОВИЋ

атентата, њих 28. од којих је осуђено 22. а ослобођено 6. (а обесио се 1., над ким није изречена пресуда.).

Како су пресуде Преког Суда одмах извршне, то је атентатор Ђура С. Кнежевић истог дана (13. септ.) у 4. сата по подне стрељан на познатом београдском губилишту „Карабурми“. Сви су остали, осуђени на робију и затвор, такође одмах предати полиц. власти, те их је ова спровела, и то на затвор осуђене у Пожаревац, а остале неке у београдски град, а неке у Крагујевац, одакле су ови последњи доцније одведени у Кладово у там. градић. Проту Милана Њурића рашчини архимандрит Иларијон Весић у градској цркви, пре но што је одведен на издржавање казне.

Само је један од осуђених био срећнији од свију, јер је, одмах по изрицању пресуде и помилован и пуштен кући. То је био Никола П. Пашић, вођ Радикалне Странке.

Браниоци оптужених! упуте 14. септембра заједнички молбу Краљу „за превисоку милост осуђеним клијентима, осим Д. Крезовићу, Ранку Тајисићу и Атан. Урошевићу“ (Кнежевић је дан раније већ био стрељан), подсећајући, да за ту милост моле „на данашњи дан смрти (Крстов-дан) творца династије Обреновић, оца Србије Милоша Великог“. Но молба је остала без успеха, а браниоци су овим актом достојно извршили своју мисију.

Но са овим није завршен и рад Преког Суда, већ и самим тим, што он још није био ни укинут. Као год што је имао разна суђења пре дела о атентату, тако је (од 15—19. септембра) имао и друга суђења, која су обухватила још неке личности од значаја из Радикалне Странке.

Тако су осуђени: Миле Павловић на 3. год. затвора за увреде краљевима, путем штампе; Божа Марковић и Милан Марковић, први на 8. други на 6. год. затвора, за увреду Краљева, која је нађена у њиховим узајамним писмима узапћеним при претресу стана, после атентата; Миленко Веснић за увреду Краља 2. године; Добра М. Ружић, за увреде Краља, у нађеном но необјављеном рукопису, чији је наслов „Ћеретања из Београда“, на 2. године затвора; Милован Ђ. Миловановић, за увреду Краља Милана у неком нађеном му рукопису и у чланку бечког листа „Де на 2. године затвора и ако у одсутву, и он је из Беча послао своју одбрану и лекар. уверење о слабости; Стева Миљковић, млад трговац са дрвима са Врачара (као и његови саучесници Драго-

! Ти су браниоци били: Стева Добривојевић, Милутин Ј. Марковић, Милав Димитријевић Дуја, Коста Шпартаљ, Милан Миловановић, Коста Томић, Влад. Бошковић, Мирослав Узунмирковић, Бранимир Рајић, Милић Милићевић, Милан Р. Поповић, Чед. Бркић, Ђорђе Карајовановић, Чед. Костић. — Некима од старијих адвоката, а нарочито Јов. Њ. Авакумовићу нарочито је пребачено, да се, умољени од. виђених оптуженика, нису хтели примити да их бране. За то је, доцније Авакумовићу у толико више пребацивано, да је за неке формалне послове, као опуномоћеник по вакону и остављању интабулације на железницу, примио и на то издао своју признаницу (1. јула, 1900. год.) 6.000. динара у злату из Касе управе држ. дугова при мин. финансија, по протекцији свога пријатеља мин. финансија у Владанову кабинету, Вук. Ј. Петровића (Дневник бр. 282., од 1902).