Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 117

слав и Риста) са !. годином затвора, с тога, што су у стану Стевином нађене „забрањене“ књиге од Васе Пелагића, у броју већем но што је било нужно за читање!

Последње дело суђења Преког Суда било је: суђење проте крагујевачкога Милоја Борјактаровића, за то, што је по сведоџби неког попа лозничког Андрије Божића, као члан радик. Клуба предлагао: да се Краљ Милан убије. Кривица овог старог, уз то глувог свештеника, постављена је и за предмет суђења узета, што је при претресу његова стана нађено писмо неког учитеља Саковића, у коме овај проти јавља, да га поп Андрија на горњи начин пањка и оговара. Но на супрот другим сведоџбама, сведоџба признатог попа Андрије одпала је као недовољна — и прота Милоје је пуштен, 18 септембра.

Сутра-дан, 19. септембра, састао се у 6. часова по подне Преки Суд само за то, да поступи по указу, који је гласио: „Узимајући у обзир да су престали узроци, због којих је проглашено било ванредно стање и преки суд у граду Београду и округу подунавском, на основу чл. 38 и 56. устава, наредили смо и наређујемо, што ће силу закона имати: (чл. 1.) Укида се ванредно стање и преки суд у граду Београду и подунавском округу, што је проглашено било указом нашим од 28 јуна ове године“. (Потпис Краљев и свих министара. „Српске Новине“ донеле су истог дана 19. септ. у ванр. броју 210. овај указ). Њиме се скидао један терет са престонице и један правни ванредни апарат, који је уливао својом функцијом страх савременицима, услед чега је, примера ради да наведемо, и један пријатељ писца овог дела, честити трговац београдски Димитрије Стаменковић, у наступу душевног неспокојства пуцао на себе, и услед задобивене ране и подлегао 8. септембра 1899, овековечивши име своје раније написаним тестаментом и оснивањем значајног „Стаменковићева фонда“ као „задужбине“ при Академији Наука.

Но страх од свега што се дешавало тих дана у Србији, дејствовао је и преко границе. Нико, ко је имао својега огњишта у Србији, ма моментално морао ићи из ње, није желео да буде обележен и сумњив, и сваки је хитао да се прикладном изјавом што пре огради од сваког сумњичења. Тако „Мале Новине,“ бр. 306., од 16. септембра — још дакле за трајања Преког Суда — објаве један чланак, који је носио наслов „Српски Емигранти“. У томе се чланку указивало на неки листић, који се звао „Га Зете“, и излазио је на франц. језику у Швајцарској, називајући се и „орган српских емиграната“. У једном свом броју „Та Зетје“ — како „Мале Новине“ даље објашњаваху — донела је и списак тих „Српских емиграната“, у коме се налажаху означени: Андра Николић, др. Мих Вујић, Сава Грујић, Милов. Ђ. Миловановић, Ђока Ненадовић, Ранко Тајисић „и многи други“. Али, чим су сазнали за оно, што су „М. Н.“ изнеле, одмах су похитали и Николић, и Вујић, и осуђени Миловановић и С. Грујић, да се од тога ограде: својим телеграмима, објављеним у „Вечерњим Новостима“ (из Беча).