Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

118 жив. ЖИВАНОВИЋ

Лист пак „Вечерње Новости“, које су грђене допније од стране радикала и радикалних листова, што су „излазиле и за време преког суда“, поред праведно учињене услуге денунциранима, могле су с тога осећати и сатисфакцију за све разне увреде, које су им доцније падале у део од стране пол. пријатеља и Николићевих и Ву јићевих и Миловановићевих и Грујићевих. При промењеним бољим приликама, увек се радо заборављају прошла тешка времена!

Но кулминација савременог порицања прошлости и, у једно, изношење нешто задоцњене лојалности према Престолу и Династији, свакојако је достигнута у изјавама, које је вођ Радик. Странке, Никола Пашић, учинио у свом завршном говору, на претресу Преког Суда (7. септембра) и у својем поздраву, управљеном Краљу, после саопштеног му помиловања (13. септембра) и оним свим што је за тим следовало, и било оличено и у користима, које нису биле само моралне врсте.

Оба та акта, била су симптоматична за време у којем су се десила, као што су била извор многих тегоба за самога Пашића у доцнија времена у крилу саме његове Странке, тешких прекора од стране својих пријатеља, од ксјих се он морао и сувише често да брани, а још чешће да на учињене му прекоре и опути. Али Пашић из 1899. не беше Пашић из 1888. па и тада, као што знамо, он није сагледао очију Рајовићевих на Преком Суду у Зајечару, и ако беше сам, без породице, без куће, са занимањем на парче. Сад је Никола Пашић већ старији за деценију и по, беше домаћин, муж, отац своје деце и вишекратни министар, посланик, једном речи сењер и по имућности и по друштвеном положају. Са свима тим својствима човек није више револуционар, не иде му се у заточничке патње. |

Јуна 7., једва на петнаест дана пред атентат, Пашић је изашао из деветомесечног затвора у Пожаревцу, због новинарске своје кривице (увреде Краљу Милану). У Пожаревцу, куда је по том отишао био да пресели своју породицу у Београд, ухапсила га је власт после атентата, и од тада све до 13. септембра провео је Пашић у мрачној и тесној ћелији затвора београдске главне полиције. Све је то могло утицати на њега да наступи потпуна и разумљива реакција, нарочито још, ако је доиста био уверења, да је, последњих година бар, много што шта ишло у Радикалној Странци противно његовим назорима, како он то сад исповеда. Анализирајући ове моменте, ми се не сматрамо за позвана да Николу Пашића било теретимо, било разрешимо од одговорности за многе удесе, који су се десили у Радик. Странци, а одакле несрећно утицали и на саму судбу земаљску у последње две деценије Х1Х. века (нарочито од 1880. године). О свима тим догађајима говорено је у претходним књигама. Ми смо далеко од тога, да од њега направимо мученика, јер и до сад, и од сад, он се у патњама ни издалека није изједначио са својим друговима, с којима он није поделио ни страхоте Преког Суда из 1883. ни тешке казне, које је овај суд изрекао. Он је за све то време био гост