Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

Мљи .

КОМБИНАЦИЈА. УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 119

кнежевине Бугарске и живио слободно, не без утицања на догађаје у Србији, нарочито за време рата 1885. својим познатим прогласима на народ у Србији. И сад, 1899. било је суђено, да док сви другови Пашићеви, у тешким оковама, иду на безнадеждну робију у градске казамате, Пашић иде слободан кући, а одатле Краљевима на аудиенцију у Ниш, да благодари на доиста великој милости помиловања, која је у толико већа, кад се с његовом слободом упоредо држи судба његових другова, за које не беше милости, не беше пардона.

С тога је у радикалним редовима онога времена тако немило и примљена цена, којом је Никола Пашић откупио своју слободу. Њему је пребачено, да је своју Странку разголитио, да је и своју и њену прошлост опорекао. Ми се нећемо утурати за судију између Пашића и његове Странке, ми само наводимо факта, а _

историја нека их цени.

„... Ја сам на оптуженичку клупу дошао — говорио је Н. Пашић на прек. суду — за то, што је створено неповерење спрам мене, Ја нисам крив, ја сам потпуно невин за оно, за што ме тужи држ. тужилац... али ја, као политичар морам признати да има неке кривице и до мене, али само са политичко партијског гледишта, и те кривице ја могу овде јавно пред судом признати, Оне се састоје у томе, што ја, као шеф Странке нисам благовремено предузео мере, да се не створи то неповерење код највиших кругова... говорио је, између осталога Никола Пашић, у својој завршној речи на Прекоме Суду 7. септембра. „Нисам предузео н. пр. меру, настављао је Пашић: да ја оне елементе антидинастичке, који се налазе у нашој партији, истражујем и сузбијам, а тако исто да не допустим да партија по својој бујности не скрене и не изађе изван граница лојалности и оданости...“ „Друга једна моја погрешка састоји се у томе, што ја промену од 11. октобра (1897) нисам схватио онако, ни дао јој значај, који она заслужује... Ту је погрешка моја што нисам настао с највећом енергијом, да се то питање (распуст Странке) реши, него сам дао времена да се и даље води партијска борба, то је проузроковало последице, које су додијале и Краљу и народу... У тој партијској борби морам признати да сам лично погрешио, кад сам нанео увреду Њ. В. Краљу Милану у штампи и за то осуђен био. Моја се погрешка осетила тим јача, што нисам одмах молио Њ. В. Краља Александра за милост... пошто сам издржао затвор, ја сам се решио да се повучем са политичког поља... То је искрено, господо, јер ја кад дам реч, никад нећу после да опоречем... Ја сам се решио да се повучем из политичког живота, пошто сам се уверио да се партијска борба не може више да води, јер ако би се водила, довела би до сукоба са владаоцем; а сваки мора признати, ко земљи жели добра: да је реч Владаоца старија него ма ког другог политичара у земљи. У том тренутку, кад сам ја размишљао да се повучем са пслитичког поља, десио се овај несрећни случај, који је потресао срца целога народа и свију нас: