Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

190 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

десио се, господо, атентат на Њ. В. Краља Милана. Мени тим теже пада овај догађај, што као шеф Странке нисам водио довољно енергичну политику, да се избегну све оне увреде, које су у органу Странке нанесене Ком. Акт. војске Њ. В. Краљу Милану, који је, као што смо видели, допринео много одржавању реда у земљи и увећању и оснажењу наше војске... и могу с моје стране да захвалим једино Богу, што чува Србију, што је атентаторско тане промашило Краља Милана, јер да је нестало по несрећи Њ, В. Краља Милана, остао би само један представник династије, и они, који су покренули руку атентаторову на Краља Милана, они би своју радњу продужили и на последњег изданка династије Обреновића да и њега нестане... (Таман као и у тужби државног тужиоца!...) Него је било и других погрешака, које су потекле из разних кабинета радикалних, које су прешле на Странку, а са Странке на мене, као шефа Странке... Кад је Њ. В. Краљ отац желео 1894. да се поврати, онда је, по мом мишљењу, учињена та погрешка, што тадашњи радикални (С. Грујића) кабинет није изашао на сусрет, да се то питање реши, те да се легалним начином уклоне све сметње и препреке и на тај начин да се избегну трзавице... Друга једна погрешка та је, што је сам Симић (Бока) учинио, као: што се види из писма, што није стајао на неутралном земљишту у питању Краљевих родитеља, но је тражио неко страно посредовање, да се Краљ Милан уклони, сматрајући, да ће тиме олакшати себи... Но има и других појава у политичком животу, које су биле, а које су сматране да истичу из кругова радикалних и пренашали се на мене, а то су: брошуре и писање по страним новинама, које ја још жешће осуђујем него и сам државни тужилац и судије, јер држим, да сва та писања шкоде колико Србији, толико и оној Странци, која је желела да се приступи решењу уставног питања. Дакле: ја осуђујем све, који су то радили или то помагали. Али ја нисам никад то помагао, нити сам знао да то постоји, већ сам то чуо тек онда, кад је то државна тужба поменула...

„Ја сам, дакле, потпуно невин; ја немам никаквог учешћа у атентату ни у каквој завери... Ја вас молим, да узмете све ово у обзир, да испитате сведоке, и да ме од ове беде, која ме је снашла, ослободите. Не само да сам невин, но ја сам осећам, моја цела природа, моји политички погледи, противе се овом несрећном случају, и ја бих ово мало живота што ми је остало, заложио противу онога, који би се усудио да поремети ред државни, који би покушао да покреће династичко питање...“

Потпуније се један политички човек није могао опорећи. Додајмо томе, да су сами пријатељи Пашићеви (читај „Одјек“ бр. 154., од 6. јула 1905. изнели и нека три писма, која је Пашић писао Краљу Александру из затвора, и то: 10. августа и 8. септембра 1899., (сутра дан по овом говору) и треће 12. септембра. По тврђењу од стране тих пријатеља: Пашић у тим писмима „денунцира“ многе своје другове, да на њих пребаци кривицу за оно