Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 121

што се дешавало у Странци. Остављајући тим друговима Пашићевим, да се сами опредељују у својим односима — пређимо даље. Шта каже Пашић» Двадесет година и више, врши се прави политички русвај у земљи, упорно, с планом, са жртвама, из својих побуда и у дослуху са иностранством; слава Радикалне Странке била је у томе погледу, у томе русвају, који је вођен под непосредним упливом Николе Пашића. И, сад, на један пут, то је било све зло и наопако, несрећа за Странку, за владаоца, за народ, за отаџбину! То каже поглавар те Странке, то каже Никола Пашић. Остављајући на страну моментану невољу, у којој су се сви оптужени, са Пашићем заједно, налазили седећи на оптуженичкој клупи, и то пред Преким Судом — зар, објективно сматрајући, није било у раду Радикалне Странке ничега доброг, што би јој њен шеф могао у заслугу уписати, макар то било и гледајући смрти у очиг! Или није требало онако радити и један велики део народа скоро четврт столећа вући за собом по пустињи великих политичких заблуда, изводити га на буне и губилиште, или, дакле, није требало тако радити, или овако не говорити о томе раду! Једно или друго. Али капитулација је морала бити потпуна, и она је била потпуна, чак није била, како изгледа, ни спонтана; јер би тад. министар унутр. дела, Ђорђе Генчић — земљак Пашићев — имао да се из. јасни: шта је све претходило овој изјави, у којој је Радикална Странка тако ружно прошла. Јесу ли неоправдани, онда, прекори, које су Радикали доцније добацивали Пашићу, за све ово и што он ни далеко доцније — кад је предао свој завет забораву и понова ушао у политику — није могао, разуме се, одагнати у заборав, као и све што је било.' На против, савременици и његови противници, стално су се враћали на то.“

1 Са свим је појмљиво, да је Никола Пашић учинио све да оправда све своје поступке, или бар да доведе своје противнике у самој Радикалној Странци, да их разуму. Ова је потреба била за Пашића увек важна, али је он њу осетио највише, кад је, 1903., извршен расцеп између старије (Пашићеве) и млађе (Љ. Живковића) радикалне групе и дошло до крупних разрачунавања. Тако је нпр. у „Одјеку“ бр. 161. од 5. септ. 1905. изашао цео овај говор Пашићев на Преком Суду, његова благодарност Краљу и наплата 40.000 динара из држ. касе. Но и пре тога, читав пљусак пао је на Пашића, да се он решио, да своје старе рачуне јавно расправи, у листу „Уставна Србија“, који је тада био орган старије радик. групе, т. зв. „фузионаша“. У бр. 168. и 9. „У. С.“ од јула 1908. Пашић даје „Кратак одговор“ о „моме мнимом бегству“ 1883. Одмах затим, у броју 171. „У. С.“ у чланку „пред преким судом“ објашњава своје држање 1899. — Не можемо улазити у све ове Пашићеве одговоре и објашњења, циљ је њихов сам собом јасан, и он је свој положај изнео у светлости за њ најповољнијој — али смо сматрали за дужност и као објективан поступак, да и те Пашићеве одговоре овде назначимо и историка на њих упутимо!

2 У ову врсту, и далеко доцнијих подсећаја, неоспорно спада и изјава, коју је, равно на четврт столећа после Преког Суда из 1899. а на адресу Н. Пашића дао вођа Демократске Странке Љуб. Давидовић датираву 8. маја 1924. („Политика“ бр. 5761. од 1924., под насловом: „Једна значајна изјава“). У њој се износе узроци са којих се Радик. Странка предвојила, од којих је један и држање Пашићево на Преком Суду, а затим Пашићево држање у Сенату, приликом претреса Зак. о зборовима. Ова изјава пада у дане, када се водила одсудна битка између Патића и Радикала с једне и Давидовића и Демократа с друге стране, — битка, која се и свршила падом Радикала и доласком Демократа на владу, исте 1924. год.