Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

122 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

13. септембра, одмах по прочитању пресуде Преког Суда, министар унутр. дела, Ђ. Генчић, саопштио је Ник. Пашићу лично акт помиловања, којим се он ослобођава казне, на коју је осуђен (пет година затвора) и повраћа у сва права. –

Појамна је била радост ослобођеног Пашића, а још више његове породице, која је и за време пожаревачког затвора и за време притвора после атентата, осетила сву тежину недаће, кад је старешина куће, муж и отац, у томе положају.

Пашић је одмах отправио Краљу у Ниш овакву депешу:

„У овом, за мене и моју фамилију најсвечанијем и најсрећнијем тренутку, хитам да Вашем Величанству изразим моју најискренију и најдубљу поданичку благодарност на превеликој милости, којом ме данас, Господару, са висине Краљевског Вам Престола, тако изненада обасусте.

„Под утицајем те безграничне благодарности изјављујем свечано, Господару, да од данас раскидам са својом бурном прошлошћу и заветујем се: да ће мој рад у будуће бити упућен на утврђење државног поретка, коме је В. В. дало онако видљивог обележја при крају 1897. године, и који је, благодарећи неуморном и енергичном сарадништву узвишеног вам Родитеља Њ. В. Краља Милана, као Команданта А. В. донео престолу Вашег Величанства = отаџбини већ толико користи; да ћу остатак живота мога употребити само и искључиво служби мога Краља и Отаџбине, сузбијајући, у исто време све оне елементе нереда, који би покушали било речима било делом, да ремете постојећи ред државни и спокојство земаљско. -

„Још једном: у име своје и своје фамилије из дубине моје душе покорно благодарим В. В. на превеликој и неисцрпној милости, и кличем: да живи узданица васколиког српског народа, Његово Величанство Господар и Краљ Александар први!“

Највернији и најоданији слуга Дома Обреновића и Вашег Величанства

Никола 11. Пашић с. р.“

17. септембра већ је био Н. Пашић у Нишу, на аудијенцији код оба Краља, где је и лично поновио своје изјаве верности и оданости. Обишао је све Министре, па и писац 0. д. имао је прилике да тих дана говори са демисионираним шефом Радикалне Странке. „Брат мој рођени да ме, од сад, позове у какву политичку акцију и њему се не бих одазвао...“ говорио је тада Пашић писцу; на шта му је овај одговорио: „Немојте тако да говорите. И ово ће проћи, и ваше ће време доћи и ви ћете опет играти улогу“. Време је по: казало, да је писац добро предвиђао.

Пашић се у то време доиста брижљиво чувао и самог подозрења да хоће опет у политику. То сведочи и ово писмо (објављено у „Штампи“ бр. 153. од 4. јуна 1905.) упућено, нешто доцније, Ђ. Генчићу, а, разуме се, намењено да га и Краљ прочита:

„Господине Министре, Јутрошњи „Дневни Лист“ донео је вест,