Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

68 жив. ЖИВАНОВИЋ

грешно сте били јавили да смо се састали у клуб. Нешто је хтеле бити, па не упали. А и овако се не може. Кад дође мало до густога, онда нас зову у конференцију, те се ту изговоре ови или они, а онај остали свет ћути, ни ромори ни говори... Ама да нам

је наш клуб, ко да би се у својој кући састали.... Докле ће мо се ми виђати по ћошковима, и као неки бегунци шаптати, а не говорити јасно и слободно, како личи посланицима2... Оно истина

имамо зорт и од самих наших начелника. Многи су овде, све иду уз посланике и час прете, час моле да не покарабасимо ову „слогу“ и да се не одмећемо у клубове. Ками мајци да је слога — али нам се очи грдно сусретају..... « (Писмо ово прештампао је, „у целости“ „Одјек,“ сутра-дан 10. јула.)

Но ово стање, које су проузроковале силе или мађије, или обоје заједно, нарочито је жигосано у „Српској Застави“ бр. 83. у чланку, који је носио наслов: „Суз!.“ (Што значи турски: Ћут!), — реч, која се често чула у Митад-пашеном импровизкраном „Парламенту“ у Цариграду 1875.—76. и као обележје турског парла ментаризма прошло целу Европу.

„Поодавно памтимо ми Српске Скупштине, бар оне од 1858. на овамо, говораше се у томе чланку. Као да их гледамо својим очима, како су дивне, ретке, славне у раду своме. Беху оне некада само консултативне, саветодавне; али оне беху ипак пуне енергије, пуне ауторитативне воље да и њихове изјављене жеље беху толико категоричве да су улазиле ускоро у зборнике, као закони. Постадоше оне од 1869. и законодавне; и у своја најлепша времена, беху Српске Скупштине са својим Тодором Туцаковићем, 6. Несторовићем, А. Николајевићем, А. Лукићем, и толиким другим махом упокојеним оцима српске парламентарности — људма из народа — примерне и достојне своје велике дужности. Велика речитост није, истина, била тамо одомаћена. Мећаве од сумњивога беседничког дара нису засипале својим сметовима ни журналистику, ни грађане; али једно беше силно у свију тих скупштина: Свест о својој дужности. Код те, вазда живе свести, нису се поткрадале, а још мање допуштале погрешке.

„Али и владе беху не мање свесне своје дужности. У законодавству, у предлозима владиним, у финансијским пројектима, вазда је вејала она збиља и брига, какве је тешко наћи у доцнија времена Српске парламентарне расплаканости..... Доцније се све то измењало: и Министар, и Посланик, постајали су мало по мало све лакша роба, док није једног времена дотеривало до.... али, на што цитирати имена, кад то свак зна2! Једном речи: Свашта је било у Србији. Од сјаја постало је бледило; од људи постајале су само сенке и испуњавао се само — број.

„Све је тако нивелисано, избарабарило и сведено на прост апарат, којим се окреће по вољи. Ко се још не сећа аутоматских Скупштина из блиске прошлости» Мало по мало дошло је дотле, да се више не питаху посланици како ће да гласају, већ они иђаху да разбирају како ће да даду свој глас, само да остану људи од реда.