Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 69

„То је било, наравно, у прошлости и полупрошлости. Данас је то све боље, и, ако хоћете и лепше. Хвала нека је милостивоме Богу, сад су и у нас парламентарне бриге сведене на минимум. Посланици имају само јутру да устану сабајле, да разберу шта ће бити на претресу, да припитају је ли што обашка нужно знати ради овог или оног предлога, и онда, Богу се молећи, да кажу: „тако је!„, „да се реши!“, „усваја се!“ — па на ручак. Није ли то лепо, паметно и никога глава да не за боле, никога ни попреко да не погледају.... Ти, остали народе, после плати, па ћути. То све иде у велики оквир слоге, која се тако срећно восцарила у земљи Србији.... Свака ти се вера у њој сложила, па ка голубови у кафезу, гучу и милују се, и све иде ка у рају, рекао би човек — кад т. ј. не би узимао у рачун кобце и јастребове, од којих тице бегају, ћуте и крију се.

„Сиромах Чефкен Ефендија (председник турског парламента!) како је он тако често морао викати: Суз! Суз! Али он није знао како се то све боље врши. Требао је он да живи и доживи славна времена, кад се и без клубова и без сваког међусобног договора могу чинити праве парламентарне бравуре, као на прилику... али, на што то, кад се и то знаг!

„С тога је готово боље нек остане овако како је. Посланици ће имати кад говорити, кад — оду кући. Има тамо неко, ко се неће задовољити — слезањем раменима и оним познатим одговором: „е, шта ћеш, брате, тако се морало!“ Тај неко, то су..- али и то није нужно да кажемо; јер би се можда викнуло: Суз! а ми опет нисмо ради, као људи од реда, да реметимо ову лепу слогу и тишину. Живела слога! Живела српска парламентарност !“

Али — сви ови наговештаји, намигивања и давање знакова „да се Срби на оружје дигну“ што вели песма народна, разбили су се о тврђу краљевскога ауторитета, који је опкорачио и Народну Скупштину, и притезао свакога посланика гвозденим сте гама, да је све ово био само глас вапијућег у пустињи... наравно глас писца овога дела, који се тако морао прерушавати, да пише час из Ниша писма, час у Београду чланке!

Ваља међу тим признати, да је у оваковом држању „Српске Заставе,“ или боље рећи њеног главног уредника писца ових ре дова, било и прилично безобзирлости према пријатељима у Скупштини — у колико, као што се да између редова прочитати, није овакво писање било намењено и на једну другу, вишу адресу. Ова безобзирност могла би се назвати у толико већом, што либерали у Скупштини нису били људи политички деморалисани; нису били ни партијски шкарт, већ све добри грађани домаћини, одлични чланови Странке. Мако је партијска интелигенција, нарочито она што се налазила у врховима Странке била искључена из Скупштине, и Скупштина од њих формално чувана, посланици либерали и по броју и по личној вредности, били су у већани случајева онај део, којим је Странка, као најбољим у народу располагала. То је факт, који нам ваља констатовати. Ако је било неке мане на њима, то