Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

70 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

би се могло рећи, да се она састојала у великој њиховој вери да је све оно добро, што је од господара долазило. Томе су се придружиле и друге околности. Ма како да је њихова пасивност била за прекоравање, ипак се ваља пренети и у њихов положај и видети: да је он био необично тежак и мучан. У политици се обично нешто ради или са разлога да се своји назори протуре, или противнички сузбију; а у вези с тим и да се свој положај учини господарећим, а противнички поништи, ослаби. Истина, Либерали у Скупштини нису свој положај могли учинити „господарећим“, али је он неоспорно садржавао у себи и негацију положаја главнога противника, Радикала. „Госдодарећи положај“ задржао је за се сам „господар“, Краљ, и он му се толико допао, да га није хтео ни с ким делити, па ни са Скупштинском већином, ни са њеном странком, ни са Главним Одбором Либералне Странке. Краљ Александар није, у таквим приликама, био човек, који би штедео туђу осетљивост. С тога је он мало правио разлику између првака и радника око „Српске Заставе“ и Либерала, који су у току изборне борбе за своје поступке жели комплименте од радикалног „Одјека.“ Краљ је знао само једно: да ову Скупштину очува од сваке „заразе“ с поља, да не допусти у њој партиски дух, а с тим и расцеп; а чинио је иначе, све што се год тражило и могло да се поједини посланици, а преко њих и дотичне вароши, места и крајеви задовоље. Посланици су били у оном тешком и несрећном положају, као онај, што је, у стара порабоћена времена кукао, да не може да живи, ни да се креће; јер врдне ли у гору, тамо су вуци и хајдуци, сиђе ли у поље, тамо су Турци. Еле, зло на све стране. Тако су били и либерални посланици овога доба: покажу ли своју вољу, они се сретају са свемоћним Краљем и његовим оцем, који нису били вољни да тако што опросте и одмах им је прва реч била: „издајник“, „неверник,“ са свима последицама оваквога фаталног жигосавања; хоће ли ипак да терају мак на конаш и да доведу одношаје до кризе, напољу стоје Радикали, као запета пушка и свакад готови, дошавши у положај силе и власти, да се свете. Ону штету која би отуда произашла, и опасности које би настале, и од Краља и од Радикала, нису били у стању да накнаде, ни да отклоне сви могући адвокати и њихова често пута празна и јалова речитост која и њих саме није могла да заклони од изобличавања, гоњења и затвора, кад год би се нашло за нужно да се на њих само прст краљев пружи. Шта је, дакле, остајало друго и посланицима у Скупштини, но да на догледу свију ових провалија, у које би упали чим би се мрднули у страну остану где су, да иду лагано напред и чекају боља времена, ако не са пуном својом влашћу, оно ипак не без удела у власти, не без гаранције за сигурност.

Нису ли и Радикали и саставом Симићеве владе и целокупним држањем својим на Скупштини и иначе (1896-97.) дали истоветан претходни пример следовања и послушности, опоричући и себе и своју прошлост и свој некадашњи програмрг Шта је онда остало

На =