Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАНИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 11

за елементе умерене у таквом положају, нарочито кад им јеу питању и опстанак и онако дугом опозицијом и гоњењима ослабљених животних сила»

Ма како да је влада од, 11. октобра 1897. која је стајала сада

пред Скупштином, поникла из засебитих планова и намера оба Краља, она је са програмом, који је имала да врши, имала једну здраву мисао, чврсту основу, против које се једгн представник умерености није могао пошто по то оградити и без обзира јој опозицију правити. А такви представници умерености били су, без сумње, и Либерали и Напредњаци, као елеменат супротан Радикализму. То је и било засповано на програму краљевом. Ми смо већ казали, да је све то помагање створеног стања било с једне стрене као реакција према Радикализму, а с друге у прећутној намери, да се са победом већине из своје Странке, после придобије и првенство саме Странке у државним пословима, било доласком њеним на владу, било реконструкцијом кабинета више у либералном смислу. Али, као што знамо, то је изостало и једно и друго. Место уставних консеквенција истакао се зуторитет владаочев, који није хтео да чује за те консеквенције; а моћан и силан као што јевећ био — благодарећи Радикалима и „првом априлу“ — он је био у стању и да у дело приведе своју намеру: да Скупштину укроти, да своју владу одржи, да све Странке и њихове партиске управе одбије у страну и учини их тако рећи беспредметним и њихову радњу сведе на просто — издавање новина. Па и ово издавање новина сад је отежано, кгуцијом, факултетски образованим уредницима и великим казнама. Тако је дошло: да су Либерали решили да и свој орган обуставе. То је била демонстрација са њихове стране, израз једне невоље, а никако намера да олакша режиму, који је царовао у Нишу, како су то радикали доцније хтели да представе. а То се огледало поред мотивације у одлуци Глав. Одбора од 12. јула о. г. (како смо напред навели) — и у „Обзнани“, којом је престанак „Српске Заставе“ на дан 31. јула јавно оглашен, Ту се од речи до речи каже:

„Са данашњим бројем (90.) престаје излазити „Српска Застава“, пошто у одсуству већине чланова Главног Одбора Либералне Странке, као власника листа — и ако не уступамо пред материалним тешкоћама — нисмо ипак могли да примимо на се да

решимб питање о кгуцији и о избору одговорног уредника, по новим прописима о штампи.

„Сем те, више формалне сметње, коју нисмо у стању да изменимо, нек остане неоцењеко, да ли смо обавезни, да у облику принуде примимо брже боље на се и на овај лист, обавезе које нови прописи уредништвима намећу; а већ се нисмо сматрали ни морално криви и обвезни и с тога, што смо — у савесном прегледу свега свога досадашњег рада — уверени: да са своје стране

нисмо ни чим допринели, да се овакве строге мере према штампи заводе. ј