Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

82 жив. ЖИВАНОВИЋ

опозицију била је и сувише популарна, да Авакумовић, који није напуштао својих претенсија на евентуално вођство у странци, није смео на себе навући прекор да је противу те одлуке, Било је разуме се, и слабијих људи, који се нису могли и самом владаоцу одупрети. Тако стари династијаш још из 1858. године, Васа Маџаревић, говораше писцу, кад га је о том питао: „А шта ћу ја, брате моја! Ја сам се борио и главу залагао да доведем Обреновиће (1858) па сад не могу војевати против њих“. Са већином, наравно, није ишло тако глатко, и, може се рећи, да је конференција у двору промашила свој циљ. Онда је у једном посвећеном листу („Београд. Новине“ бр. 291. од 20. октобра) — накнадно представљено: како је краљ желео „упознати Либералну Странку са погледима на правац садашње политике у Србији“, и на коју је „позвао к себи у двор известан број Београдских Либерала, који уживају благовољење краљево“.

Но у толико је јаче Краљ и даље вршио свој притисак, истицао свој ауторитет. Не желећи, да све оно што је говорено у двору 18. октобра, остане што оно веле у четири ока, он нареди да се тај његов говор оојави.

У „Београдским Новинама“, бр. 291. стајала је, на видном месту белешка ове садржине: „По нарочитом овлашнењу Њ. В. Краља, доносимо на челу листа главне моменте из његове беседе, коју је Господар држао у недељу 18. ов. м-ца у двору, пред по: зватим либералима из Београда“.

На челу листа била је сама та беседа краљева, која је, благодарећи такту власника „Београд. Новина“, који је, и сам био у двору, прво претрпела знатне измене на боље, пре но што је објављена. Ћурчић је то молио, у интересу самога високог говорника, који је политичка питања, нарочито кад је лично заинтересован, по примедби једног савременика, расправљао „са свим као какав пуст општински писар“. На жалост, у овом има и сувише истине.

она опозове. Не знам како ће примити овај извештај остала господа. Немам права да говорим у име других. Но што се мене тиче изјављујем: што сам ја говорио у конференцији није место да овде износим. Ограничавам се само на констатовање, да белешка „Срп. Завета“ о мени није тачна. Нити сам се ја изјаснио против одлуке, пити сам обећао радити да се она опозове“. Истоветна исправка изашла јен у „М. Новинама“, које су, по инспирацији из двора, као и „Српски Завет“ донеле исто твођење. Како је ова изјава у два правца, и у погледу успеха конференције а и према двору од значаја, то је по жељи писца 0. д. прештампана и у „Вечерњим Новостима“.

„Вечерње Новости“ — чији је главни уредник Милан Ј. Мићић, (ју у Нежидеру 1918.) добар либерал, био присутан и већању Гл. Одбора од 11. и 12. октобра — за све време, од како је престала „Српска Застава“, и за време ових криза у октобру и новембру, биле су управо гласило либерално. Писац овог дела, старао се нарочито о томе, да се сви Клавнији моменти из овога времена, о којима је и овде сада реч, учине доступним најширој јавности. Полагао је на то, ласси у ширим круговима знају и све одлуке, и ако не у целини а тако и сви људи, који су на доношење тих одлука имали утицаја. Састанци Главног либер. одбора, као и редакционог одбора „Српске Заставе“, објављивани су такође кроз „Вечерње Новости“. И само штампање „Српске Заставе“ по новом покретању, имало је бити, у штампарији Љ. Бојовића и М. Мићића, који су, с тога, и сами, као што ћемо видети, били изложени гневу и опасности да настрадају. Ми смо им за све то били и остали захвални, као добрим пријатељима,

КД