Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

84 жив. ЖИВАНОВИЋ

моралне одговорности у Скупштини, на Либерале положено. Ако је било што добро, радо су се Напредњаци јављали као удеоничари у заслузи; али, ако је било што теже мање популарно, онда се журно дошаптавало по народу, да су за то Либерали криви „јер су они у већини у Скупштини“.

Зашто, онда, да се уз ту моралну одговорност, не положи на Странку, односно на владу из њених људи састављену, и формална одговорност» Зашто могаху, од 1894. амо, владати у земљи и некакви „неутралци“, и чисти Напредњаци, па и Радикали, а ни"како не могаху доћи на власт Либерали» Шта више, кад је било могућности да се и радикали комбинују са либералима, и онда је наклоност владаочева била отказана Либералима, а у корист Радикала 2 Док се либерали и сада још износе као „елементи реда, законитости и родољубља“, с њима се поступа као са напред осуђенима на одбацивање, с њима се никад неће да преговара, а још мање да што уговара. Краљ је за Либерале, али је сав сопта Либералне Странке! Он хоће људе из Странке, али кеће њу, неће је као целину, неће њену заставу, команду, организацију и политичку самосталност као организоване групе. Зашто Због некгквог „крајњег крила“! А он се прави да не зна, да би ти представници „крајњег крила“ „махом из унутрашњости“ можда били, баш на против, друго издање једног већ познатог представника негдашњег „крајњег крила“ такође „из унутрашњости“, какав беше н.пр. Милутин Гарашанин, до 1880. кмет у Гроцкој. Нису ли неки представници

„крајњег крила“ показали да могу чак у Бечу, да нађу бив. Краља Милана, и да се с њиме поверљиво разговарају Али, и ти представници „крајњег крила“ као да су, у погледу на своју партијску околину, имали сличне амбиције, као и сам Краљ: хтели су све за се! И ту су се Краљ и они, у датом моменту, разишли. Сад су љути једно на друго, и, ма како. да је то чудно, сад, с тога, морају баш умерени елементи, као што је Ристић и његови ближи пријатељи, да највише осећају и безобзиран притисак озго и бујну навалу оздо. Но, коцка је бачена, одлука донесена.

Није било нужно нагађати какво ће дејство произвести одлука о ступању у опозицију на Краља. То је Краљ сам казао Ристићу на аудијенцији (11. по подне) а другима исто тако. А што се писца тиче, који је мислио да би пасивно држање према створеном стању за онда било најбоље, и он је, после онога што се чуло из двора и баш за то, прешао на страну оних, који су хтели отворену опозицију. Није дуго трајало, па да ратоборна расположења постану општа, док и сам Јов. Ристић није устао и изјавио (12. октобра у вече): „Пристајем, пристајем на све! Нек буде, дакле опозиција!“, на што су многи скочили и захвалили Ристићу на овој одлуци његовој. „...„Али ја сам стар, а и слаб, продужио је даље Ристић, и не могу више да носим непосредне бриге о листу. С тога предлажем редакциони одбор, који ће водити сво старањеио уређивању и о материјалном опстанку партијског листа“.

После ове изјаве Ристићеве, којом је завршено дводневно бурно