Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 85

и озбиљно већање, ништа више није стајало на путу да се напред изнесена одлука стави написмено и да је сви присутни чланови Глав. Одбора потпишу, а одмах по том да се, на напред изложени начин, приступи и послу: спреми све за појаву листа „Срп. Заставе“.

Ристићева изјава дала је санкцију одлуци, помирила је сва мишљења, изазвала је одушевљење. Она је значила објаву рата, и убацивање запаљивог материјала у Скупштину. То је — према познатом нам расположењу краљева — било не без опасности. Али са Ристићем на челу у „одсудној опозицији“ значи за саму Странку нешто друго, нешто више и озбиљније, но сви празни разговори и све манифестације, на којима није оскудевало ни до сад, али без успеха. То је добро знао и Краљ Александар иКраљ Милан. Отуда и сва узбуна и сва срџба на тој страни!

Краљ је с разлогом предвиђао сву опасност отуда. Није та опасност долазила од саме појаве лартијскога листа, јер „Српска Застава“ ни до сада није штедила ни владу ни њену политику. Оласност је била од заразе, која се могла унети у Народну Скупштину и само једно неповољно гласање могло би учинити да се стропошта сва у парампарче. Па шта послер

Међутим, Краљу се допадао цео овај систем. И Краљ се, на случај одпадка већег или мањег броја посланика, није задовољавао само већином. Он је увек по некој диктаторској ћуди хтео све. То је била његова особина, да кад накрене на једну страну, он је сву своју моћ улагао, да и све остало, и народ и владаи скупштина и јавно мнење, морају бити тамо. Тешко ономе, ко се успротиви. Поговора и опозиције није смело бити, све једно ако 16 он одједном све то потурити и свима са којима је дотле радио обрнути леђа, да што опет ново створи, и опет — апсолутно по својој вољи. Та нетолеранција била је основна црта краљева карактера и његове владавине. Од 1898, а поименце од „првог априла“, Краљ је, млад а по нарави склон на заповедање, које је често ишло до јогунства у непопуштању, ускоро осетио своју свемон. Радикали су му у томе помогли, и он им је ускоро дао осетити како је чврст и замашан „скиптар“ који су му они „првог априла“ угурали пре времена у шаке, и којим је Краљ Александар оберучке размахивао и десно и лево, и ударао кога је стигао. Донекле је водио рачуна о Странкама и њих две, Напредњачку и Радикалну, пуштао да дођу на власт али и њих са ограничењем. Кад више неће ни то он хоће да влада сам. И то, с Либералима, којима неће да допусти ни онолико самосталности, колико су на влади имали Напредњаци и Радикали, ма како да је и та „самосталност“ привидна била. А кад либерали почињу да се буне про-

тиву ове игноранције, он не бира средства и начина да ту „буну“ угуши!,

1! После конференције, и после неких удараца по овоме и ономе, који је био при већању 12. октобра (нпр. Алимпије Васиљевић који је увек као „доблесни“ стајао лепо у двору, као саветник бачен је одмах сутра дан после 12. октобра у пензију, а посланик колубарски Милован Дамњановић с кметства), иастале су из-