Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

| УЕ— ен у =" с

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 89

студент духовне академије и бив. предавач гимназије, који је живео у селу Лаолу окр. пожерев., буде позван и он после три дана дошав у Београд, одмах се прими и поднесе полицији исправна документа а у једно се (9. нов.) положи суду кауција. У „Вечерним Новостима“ буде јављено да ће лист кроз 3—4. дана изаћи и да „отпадају сви они гласови, да је извођење одлуке Глав. Одбора одложено“. Сад полиција дође на нову оригиналну досетку и, на предлог Министра просвете, Поповић буде постављен 10. нов. и не виђен, за писара држ. штампарије. Сви се квартови даду ва тражење да ухвате новог чиновника и саопште му постављење, јер се овај опет крио да му се тај срећан догађај не саопшти, све док први број листа не изађе. На дан славе писца о. д. (11. нов. Краљ Дечански) било је с Рибарцем код куће писца већање о начину, како да се осујети ова нова ујдурма. Уредник Вл. По: повић послао је препоручено писмо, као изјаву: да он није тај В. П. који је постављен за писара држ,. штампарије, да он ту службу нитиј е тражио нити је прима, и да остаје уредник „Српске Заставе“. Међутим сви су рукописи били у штампарији Бојовића и Мићића и лист је био сложен, и требао је сутра дан, у четвртак 12. новембра, на сам дан еастанка Скупштинског, угледати света, као „Број 91“ „Српске Заставе“, т. ј. као просто продужење „Српске Заставе“, која је са „бројем 90.“ обустављена 31. јула о. г.

1. новембар био је дакле критичан дан за појаву „Српске Заставе“, а у вези с тим и за одлуку Главног Одбора. Не могући изаћи на крај са питањем о уреднику, ма да му је постављењем за чиновника претходно одузета квалификација — полиција се баци на „Народну Штампарију“ Љ. Бојовића, и у одсуству овога, призове зета његова Милана Д. Мићића, као заступника власника, и у управи града Београда, званично му се, на потпис саопшти: „да ни један број „Српске Заставе“ не сме одштампати, јер исти лист није испунио услове чл. 4 и 5. закона о штампи“. („Вечерње Новости“ бр. 313. од 12. нов.) Управник ово службено саопштење поткрепи својом личном осорном изјавом Мићићу, да, ако се они ипак усуде и ма и један примерак „Српске Заставе“ пусте у јавност, да ће он онда наредити да им се штампарија растури, машине поломе, а они ће, Мићић и Бојовић, бити пребачени преко Саве, која ће судба — додао је управник — у том случају, сустићи и оне „око Српске Заставе“. Бадемлијић је говорио, као што је и радио, у име Краља и по његовој наредби. Само то и могло га је осмелити да буде овако безобзиран,

Дотеран у овакву опасну тескобу, Мићић буде принуђен да упути Редакционом одбору писмо, којим отказује штампање „Српске Заставе“, наводећи, како му је тога дана (11. нов.), предат хитан позив „и кад сам ја у спроводу једног чиновника полицијског морао престати управи гр. Београда, тамо ми јеу управи г. Управник саопштио: да наша штампарија не сме штампати „Српску Заставу“ наговештавајући ми тоном највеће претње, да ће у против-

ном доћи у питање и опстанак саме наше штампарије“, (писано у 8. часова вече!).