Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 91

А у „Вечерњим Новостима“, овоме сталном гласилу за све либералне послове тога доба, изађе сутра-дан о свему томе саопштење. На жалост и после овога, нису престали јавни и нејавни знаци међусобног антагонизма међу либералима.

Је ли чудо, да се и међусобна дружба баш тих истих људи, тада сталних незадовољника, и независно од Ристина и писца, стално лабавила, а у току времена и распадалаг Од пријатеља су постајали противници, од странке фракције, док најпосле — у догађајима који ће доћи — није свему томе био резултат крајња немоћ Либералне Странке. Но и то ће доћи све на ред. Оволико само као напомена за паузу, која је наступила после октобарских. догађаја.

Х.

Наставак скупштинскога рада у Нишу. — Народна Скупштина, одложена 3. августа, имала је просто да настави свој рад 12. новембра.

Један од првих законских предлога, биле су: Измене и допуне у закону о зборовима и удружењима, које су ускоро прошле и кроз Скупштину, и пети дан по њеном састанку, 17. новембра, већ су и потврђене и објављене.

(Основна мисао овог закона била је та: да се чиновници, свештеници, учитељи и т. д. одвоје од агитације, забранивши им (чл. 23-а) да не могу бити чланови полит. удружења, нити суделовати у њиховом раду и скуповима; да се онемогуће политичке манифестације у облику зборова, наређујући да се полит. зборови смеју одржати само у Београду и окр. местима (чл. 31-а); и да се, најпосле, укину и саме досадашње Странке, уз отежицу образовања нових политичких удружења, стављајући одобрење „статута друштвеног“ потпуно у руке мин. унутр. дела (чл. 24-в). Предвиђене су казне за чиновнике, учитеље и др. који противно поступе, а прва и последња казна био је: губитак службе, са губитком права на помоћ из држ. благајне, за оне који ту помоћ уживају. Свештеници и калуђери казниће се по законику о цркв. властима. Само су пензионари имали још право самоопредељења, и за њих није био предвиђен губитак пензије на случај унешћа у зборовима.

У Србији од вајкада није било потпуно независне интелигенције. Све је то био чиновник разних категорија, који се мешао у политику. Па и сама она Странка која је почела са агитаторима и неком врстом револуционара, као што је радикална, чим је дошла на владу, сем приврженика међу млађим чиновницима, а нарочито међу учитељима, одмах је похитала да створи своју партијску аристокрацију, уводећи своје слободњаке, а често и службене почетнике и „бескућнике“, (како се онда говорило), у највише редове чиновничке, осигуравши им, по могућству, сталност на цео живот. Тако је, мало по мало, дошло: да је „народ“ сведен на улогу проста изгласача, а интереси чиновнички идентификовали су се постепено са интересима земаљским. Свака је Странка, уз