Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

92 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

то, хтела да ради само са „својим људима“; и тако је постало, место једног хомогеног чиновништва државног, троструко партијско чиновништво: радикално, напредњачко и либерално. Које од њих није било у служби, било је у пензији и свима силама се трудило да ослаби и подрије оно, што је било срећно да седи на управи, а то бе рећи на „ухљебију“, на које се често и сводила сва политика! Владаоци, Милан и Александар, који никада нису били пријатељи сређености, обилато су се користили овом аномзглијом, дражећи једне против других, и стварајући међу Странкама што већу провалију непомирљивости. Кад, кад год, буде историја додељивала свакоме своју одговорност за све што се ружнога "десило у Србији, нарочито за последње две деценије Х]Х века, мучно да бе и савремену интелигенцију ослободнти од одговорности за многе и многе несреће.

Сад је Краљ дошао на мисао, да одузме и оно последње, и ако привидно право интелигенцији, да кроз странке и путем 360рова узима учешћа у политици. Да ли је овоме прекрету на штету интелигенције, а нарочито одредба „прелазног наређења“, по којој „престају да постоје сва досадашња политичка удружења“, што допринело, и колико, последње упорно држање Глав. Одбора Ли бералне Странке, тешко нам је овде одредити. Тек, држање Краљево у Београду, говор његов, приликом доласка 11. нов. у Ниш, и журна појава овога закона, доста јасно указују, на расположење или боље рећи нерасположење Краљево, које је понео из Београда.

Наравно, да и ако је закон овај уништавао Странке или боље рећи њихове организације! није могао уништити људе, њихове навике и интересе. Све је то стајало као и дотле и чекало само на прилику да се испољи. И као год што су Радикали, уводећи у живот Устав од 1888. и уставне неприкосновености за своје прваке у Савету, у Судовима и т. д. и тиме својој Странци ссигуравали превласт и постојанство у добрим положајима — тако су сад Либерали и Напредњаци у Скупштини, гласајући за овај закон, гледали да својим супарницима подвежу коју жилу, од које су подржавали своју пол. популарност и егзистенцију. Изгледа, да је ово, пошто садржава жртву и за себе, чак искреније од оног првог. Краљ и „народ“ били су сад једини носиоци политике и стајали су, после овог закона, лице у лице једно према другом. Да ли ће „народ“ без интелигенције моћи водити велике пол. послове, као и далиће Краљ хтети бити доследан у својим конзервативним назорима — то има тек да се види. За овај мах и ова им је мера доста; а у Србији се већ одавно стварају политичке мере колико од данас до сутра. У осталом, престајао је и лажан политички положај, у коме се у опште налазиле и Странке и интелигенција. Сва „права“ која су овим законом изгубили била су и досада и сувише илузорна. То бар показује ток судбе последње Либералне акције у октобру и новембру ов. год.

! Писац је пропратио у „Вечер. Новосгима“ бр. 319, од 18. нов. нови закон; у чланку: „Последњи партијски дани“, и после историјског прегледа јавног живота