Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 98

На овој Скупштини, која је трајала два месеца, донесени су разноврсни привредни и други закони. !

У нову годину 1899 ушло се с важном изменом и допуном закона о изборима народних посланика, по којима, почев од 1901 године, бирање посланика бива сваке шесте године. Избори важе пет година (место досадањих три); а садашњим посланицима, који су произашли из избора у мају 1898 и чији је мандат важио за периоду: 1897-98 и 99 године — продужује се још за годину дана, дакле и на 1900 годину. Очевидно, да је Краљ имао неки свој рачун да ову Скупштину задржи и за ту годину. Но то ће се видети. Даљи су се закони низали и обухватали свеструке државне управе.

Народна Скупштина, која је закључена 11. јануара 1899 престоном беседом, пуном комплимената за истрајност посланика, доиста се показала погодна и предусретљива за све предлоге, који су јој изнешени. Са малим изузетком одупирања у појединим споредним питањима (н. пр. противу умесне установе „путара“, који би чували друмове и вршили мале оправке) све је ишло глатко и лако. После угушења опозиционог покрета у Главном Одбору Либералне Странке, и после укинућа и самих Странака путем закона о удружењима, посланицима није остало ништа друго, но да остану доследни своме рођеном гласању за укидање Странака и да не истичу своје политичке засебитости у Скупштини. То стање ствари, могло је с разлогом дати права Краљу, да затварајући 11. јануара Нар. Скупштину, у прест. беседи, овим речима окарактерише политичку пасивност посланика: „И ако сте дотле припадали разним полит. Странкама, ви сте имали довољне родољубиве снаге, да се узвисите над свима страначким погледима, и да се у вишем интересу отаџбине збратимљени (!) окупите око мога престола. У име отаџбине, у име моје, хвала вам на томе, драги и верни моји“.

И ако су Либерали и Напредњаци били далеко од буди каквог „збратимљења“, ипак се њихово траљаво бар јавно сношење

сваке од њих, завршио је: „Странке су умрле, живеле Странке!“ Наравно, и сам иницијатор овог закона, Краљ, није из својих комбинација избрисао ове старе чињенице пол. живота и рада у Србији.

!Писац о. д. доцније, крајем јануара и почетком фебруара 1901. писао је такође низ чланака: о Новим железницама, и какве нам требају — са привредног гледишта — који су чланци изашли у „Трговинском Гласнику“ (њих пет) и добро примљени. Писац је пледирао у првом реду за железнипу Параћин—Зајечар, ради најпрече везе Тимока са главном пругом, а против грађења пруге Ниш— Кладово, као паралелне глав. црузи, као и против везе на Кладову (већ на Радујевцу), подозревајући тајни план аустро-немачки да туда хоће да добију у своју власт или бар утицај за директну везу Хамбург—Цариград (са евентуалним огранком Књажевац — Пирот — Софија) обилазећи Ниш и главну пругу. Даље је тражио пругу Крагујеван— Ужице, са скретањем ка Краљеву, но не прелазећи Мораву, и најпосле, пругу Ваљево—Београд, с везом на Младеновцу. Тиме би сви побочни предели били везани са главном пругом, и не би било више ни најудаљенијег места и предела у Србији, одакле се не би за 24. сата могло стићи у Београд. Друге пруге, терцијерног вначења дошле би тек после ове три,