Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

'94 "ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

огледало у пословима, наравно уз непрекидну сарадњу Краљеву, који је лично пред свако већање претходно осигурао успех до-"тичном предлогу. Зивкања у двор, на ручак, на вечеру, на повечерње конференције у краљевим собама, били су као и дотле, у "пуном јеку.

=

За трајања ове Скупштине, и одмах после њеног закључка, извршена је реконструкција кабинета, не толико важна по броју министара, колико по тенденцији која се огледала у увођењу два нова члана у кабинет. На место Стев. Д. Поповића, дошао је за министра финансија 26. новембра, Вукашин Ј. Петровић, а на место генерала Јов. Атанацковића дошао је за министра грађевина, 91. јануара, Димитрије Стојановић, који је био мин. финансија у либералном кабинету од 1892 године и поделио судбу првоаприлску. Пре уласка у кабинет, Стојановић је слат у Беч, у децембру и јануару, ради преговора о „експлоатационом зајму држ. железница“ и са успехом извео је своју мисију. Кад је Атанацковић, због неких ранијих сукоба у Скупштини, после ове иступио, дошао је Стојановић на своје природно место, за министра грађевина, али за кратко (до 24. маја). У министарство је ушао после споразума са Ристићем, који је говорио: „Увек је боље имати једнога пријатеља више“, сматрао је Ристић том приликом, додавши и своју резерву: „кад већ не може да буде друкчије и боље.“ Но, када је доцније Стојановић захтевао јачег либералног удела у влади, нагласивши да „Либерали не могу само носити ђугуме“, то га је стало министар. положаја.

Тако влада остане без једног одличног либерала и стручна министра, а у вези с тим, стицајем прилика пропадне и смер Ристићев, да се, кроз Стојановића, Ст. Вељковићем или којим другим Либералом попуни кабинет др. Владана. Тако је опет све остало по старом: Јеврем Андоновић и даље је, само сам, оличавао либералну странку у влади. Али за то се не хтедне реметити ни број напредњака: Косту Н. Христића смене ипак, као што (24. маја) на његово место опет доведу Боку Стефановића. Са Христићем је нестало из владе једног прононсираног напредњака, али је за то дошао краљевима лично послушни Ђока Стефановић, који је у тој оданости већ стекао мучан глас, али као човек он није био рђав онако како су га износили.

Из свега овога једно је било извесно: да је правац од 11. октобра 1897. сталан, да је положај кабинета др. Владала чврст. То показиваше, између осталога, и један енергичан деманти, упућен још 26. јануара кроз „Српске Новине“ (бр. 27.) непосредно „из дворске канцеларије“, који је био у толико јачи, што је био краћи. Устављајући се на „гласовима“ који „од неколико дана круже по вароши о оставци кабинета др. В. Ђорђевића“, краљевски деманти олговора: „Ови су гласови неистинити и тенденциозно се протурају“.