Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

94 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

У „Српским Новинама“ бр. 37 од 21 августа 1862 године, доиста и налазимо један значајан „Списак“, у коме су означени „Прилози за набављање нужних потреба за одбрану Отечества нашег, Министарству Финансија достављених“.

На челу приложника стоји сам Кнез Михаило са „100.000 гроша пореских“ (преко 40 хиљада динара), поред не велике цивилне листе, за њим следује Митрополит Михаил са „2500 гроша пореских“, па даље председатељ Савета и т.д. и т. д. наравно са скромнијим, али не мање угледним цифрама.!

Кнез Михаило, као што сведочи горњи пример, био је дарежљив, и то, што се вели „простране руке“, нарочито кад се тицало патриотских подарака.2

Кнез је поштовао и туђа доброчинства, подстицао их, хвалио и јавно истицао. Кад смо при тој његовој особини, да напоменемо и још један примеран случај. Миша Анастасијевић, звани кад „капетан“, кад „мајор“ Миша упути 12 фебруара 1863 године писмо Министру Просвете, у коме му објашњава : да је намеран да „за просветне потребе Отечества“ поклони своју „велику новоозидану кућу на овдашњој великој пијаци“, и пита: да ли ће тај поклон бити примљен2! Већ сутра дан, 13 фебруара 1863, сам Кнез у с. р. писму изјављује великом дародавцу своју „срдачну захвалност“, уверен, вели: „да ће се и цела земља подобним осећањима одазвати овом племенитом изјаву ваше љубави к просветном напретку српскога народа“. Тако је ова лепа задужбина понела на себи толиким школским нараштајима и сваком Србину познати натпис: „Миша Анастасијевић свом отечеству 1863“.

Ш.

Судба Ученог Друштва. — Са приказом дара „капетан“ Мишина и Кнежеве писмене захвалности дародавцу, ми смо већ прешли са својим посматрањима у годину 1863-ћу, и у неку руку

1 Заслужују нарочиту напомену тако звани Сављани, т. |. трговци оног дела Београда непосредно уза Саву, од пристаништа до т. вв. „Мале Пијаце“ и околине. То су махом досељеници из Босне и Херцеговине и прве трговачке куће, са честитом кућом Браће Крсмановића на челу. Све су то били родољуби, готови на сваку жртву, срце српског Београда још за времена Турака у Београду. У том су крају, док су Турци држали варош у шанцу, биле, још ва време Кнеза Михаила, и после, патриотичне манифестације, велике забаве на којима је учествовао цвет свега грађанства, проф. Велике Школе, официри, чиновници, па и сам двор, уколико су те забаве биле ван Кнежева Двора, где је Кнез био примеран домаћин.

2 Исте 1862 године види се име Кнежево, међу приложницима преко општине, а за сиротињу београдску, са 6.000 гроша.

Кнез Михаило је довршио и онедве лепе цркве, које је његов отац 1859 наредио да се подигну, но није дочекао и да их види готове. То је она у Аранђеловцу, и друга она у Горњем Милановцу,

в Но, да се покојни „капетан Миша“ није сетио да на ову велелепну зграду стави онај повисок натпис: „Миша Анастасијевић свом отечеству 1863“, Бог вна, би ли га се ко данас у Србији, тога ради, и сећао — ћушкајући за доба Сената слику његову овамо н онамо у његовој рођеној кући, а кости му леже и дан данас у једном селу у Влашкој, напуштене и заборављене.