Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 97

Пре тога предлога министар просвете, као председавајући скупу, самовољно избрише са дневнога реда и једно спремљено предавање професора Вел. Школе Владимира Јовановића, што је само погоршало расположење са обе стране.

Присутна публика у сали и по ходницима Вел. Школе прихвати предлог о члановима и подупре га својим одобравањем; јер ваља знати да су грађани, данас тако апатични и по све туђи свима ученим скуповима, друштвима и њиховим радовима, у оно доба живим учешћем пратили такве радове и у пуном броју вазда били присутни скуповима учених људи, па и на јавна предавања у Вел. Школу долазили. Беше тада све понешено једном идејом, идејом народности, а ова беше нераздвојна од првих носилаца њених, политичких људи оног времена; ти пак људи беху у првим редовима — Либерали. Тако је постао интересантан стицај, да су сви, и политички и научни послови вршени уз живо учешће грађанства. Све то беше у духу сложно, нераадвојно. Струја слободоумна бујала је у толико више напољу, што су је јаче гонили од стране владе, и истискивали из државе.

У таквом је, ето, моменту пао и предлог за давање почаснога чланства напред поменутим личностима. И предлагач, и они што су предлог прихватили, и личности које су предложене, све то беше, дабогме, и сувише демонстративно за владу, која је о свему имала најсупротније мишљење, и коју је на самом скупу представљао сам заступник министра просвете и цркв. дела и министар финаисија Коста Цукић, који је и као председник Друштва лично руководио скупом Министар изјави, да он не би могао гласати на пр. за Гарибалдија. Ни он не би за вас, одговори Јовановић. То је само могло погоршати ситуацију, и акт заступника министра просвете управљен на Кнеза и предложени указ, који је одмах Сутрадан поднесен Кнезу, сведочи и сувише јасно, колико је министар, а с њим и влада, мало вољни били да отрпе „елементе нереда“, који су „себичним и растројним тежњама“ дали „тако неочекиван и удивљавајући иајав“, а да и са своје стране не докажу, колико је опет влада вољна „уједно дати и довољног уверења о непоколебљивој вољи правитељства да одржи законитост и ред“.

Законитост и ред одржани су; а трошак су платили Либерали, а нарочито Владимир Јовановић.

„Друштво Српске Словесности“, овим поводом и на овај начин суспендовано, јавило се ускоро у обновљеном облику, као Српско Учено Друштво. Закон о Устројству његовом, издан 29 јула 1864 године, утврдио је његове основе, по којима је оно даље успешно живело и радило све до оснивања Академије Наука (1886).

Истога дана кад је издат тај закон, објављен је (29 јула 1864) и Кнежев указ, који је ближе одредио зачеће Српског Ученог Друштва, одређујући, између осталога, да сви чланови укинутог Друштва Српске Словесности „разних категорија остају“, но с тим: „да се редовни чланови за месец дана, од обзнане овога акта, имају писмено изјаснити министру просвете и црквених дела у који

Политичка историја Србије 7