Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

98 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

одсек ступити желе“, а ко се не јави у року, остаје само „почасни. члан“ новога друштва. Даље указом се наређује: да ће министар просвете од пријављених чланова образовати привремени одбор, који ће скуп сазвати, да би се „Друштво“ могло установити. Тај је привремени одбор и образован: Јован Гаврилпвић члан држав. Савета као председник, Коста Бранковић ректор Вел. Школе, Д-р Јосиф Панчић проф. Вел. Школе, Д-р Димитрије Црнобарац члан држав. Савета, као чланови референти и чланови одбора, а уједно и председници дотичних одсека друштвених; а Јанко Шафарик библиотекар, као привремени секретар и касехранилац друштва.

И ако је влада Кнеза Михаила на онако драстичан начин срушила једну просветно-научну установу, оличену у староме „Друштву Српске Словесности“, она је одмах отворила нову у „Српском Ученом Друштву“ — доказ више, да је цео удар од 27 јануара 1864 био управљен поглавито противу либералних елемената у „Друштву“ и на Великој Школи. А као што смо већ из свију ових примера видели: „Либерал“ је онда значило то исто што и бунтовник.

Но, ми идемо на сусрет још крупнијим корацима владе, који истинитост овога што рекосмо, још јаче потврђују.

ж % ж

После овога догађаја у „Друштву Српске Словесности“, Владимир Јованорић наступа своју трећу, и најдужу емиграцију.

Прва је била 1860. Примивши се, тада, за уредника „Српских Новина“, но под условом да пише у листу без онда обавезне цензуре, Јовановић се упусти у политику и у листу изађу чланци управљени противу великих претензија високе Порте тако, да паша из града уложи протест код Српске Владе. Да се случај не изроди у сукоб с Портом, Јовановићу даду на знање: да за 24 сата ишчезне из Београда, а за уредника дође друго лице. Тако Јовановић оде у Белгију и Енглеску „ради изучавања парламентарног живота“ тамо. Но доцније се опет врати у Србију, да у 1862. понова оде у Лондон, где је владало званично туркофилство. Како је у то време и кнегиња Јулија у пратњи Фел. Христића, дошла у Лондон са извесном мисијом, буде на Јовановића упућен апел од владе за „патриотску сарадњу“ уз Књегињу, чему се он радо одазове. Тадашње његово бављење употребио је Јовановић на ближе познанство са многим важним личностима, па и са В. Гледстоном, као и са представницима англиканске цркве. Епископ Архибалд је, преко Јов. учинио нарочити предлог: да Митрополит Михаило дође лично у Лондон, где би био свечано примљен и долазак би његов био оглашен и поздрављен у свима црквама. Митрополит је био вољан да се одазове позиву, али му влада да на знање да то не чини, и он се извини болешћу. Бојали су се, да се личности Митрополитовој — који је припадао Либералној Странци — не би „одвише уздигао ауторитет“. За време свог бављења у Енглеској, Влад. Јовановић је написао више списа, да Енглезе упозна са Србијом и Србима, и објасни улогу Српског Народа у евентуалном решењу онда страховитог Источног Питања, чијем је покретању, нарочита била противна Енглеска, а у корист одржања Турске.