Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

100 жив. ЖИВАНОВИЋ

Или сит странствовања, или стално киван Кнезу Михаилу са његове стеге, Милован напише из Петрограда једно писмо лично за Кнеза Михаила. Али се не реши да га непосредно пошаље на одређену адресу, већ писмо пошаље Владимиру у Лондон с поруком да га и он прочита, а по том да га достави Вуку Стеф. Караџићу који се тада бавио у Београду, да га Вук преда Кнезу.

Писмо дође на своје опредељење. Вук га је предао Кнезу Михаилу; а примио се тога, и с тога га је и Милован преко Вука упутио, што је увек мудри Вук, живо настојавао да се Кнез приближи Либералима, који су систематски гоњени.

М. Јанковић, у томе свом писму, као прогнаник објашњавао је Кнезу Михаилу сву неприродност и тегобе и својега положаја, и положаја осталих, све због Кнежеве стеге. У низу тих Мисли, И ако Кнез до краја не попусти, Јанковић предочава Кнезу, да могу као последица свега тога, наступити и „ужаси француске револуције“. Е Кнез, који наравно није волео револуције и који је 1842 бегао напред једног сељачког демагога, какав је био Вучић, није трпио ни школоване опозиционаре, који су му изгледали такође као демагози — био је засновао своју, нама већ довољно до сад познату, ауторитативну владавину, са владом која је у свему делила његово мишљење и била му у томе поуздан орган. С тога је Кнез и ово Јанковићево писмо добро запазио и оставио га на страну; а Милован је се за тим и сам вратио у Србију.

Дошав кући, Милован заиште и добије аудијенцију. Ушав код Кнеза, Милован га застане с писмом у руци, и Кнез га одмах упита: је ли ово ваше писмо 2 јесте, одговори он и спази у писму добро подвучене напред наведене речи о „ужасима француске револуције,“ Кнез онда настави љутито: „ја сам у својој прокламацији означио да је Закон највиша воља у Србији. Али ја ћу према Вама ту највишу вољу суспендовати, и онда припишите својој наглости све што вас сустигне“. ИМ тиме је аудијенција била свршена, а Милован Јовановић и даље је важио као подозрив човек.

То ћемо видети из одељка, који за овим иде, и који говори о „пропасти великога суда“, у коме ће се видети судба и најглавније личности из Свето-Андрејске Скупштине, судба Јеврема Грујића, тада члана Великога Суда (Касације).

М

Пропаст Великог Суда. У истој години 1864, и то у скоро после суспендовања Друштва Српске Словесности и распуштавања његових чланова, следовали су владини кораци, који су донели још далеко већа изненађења — овога пута у области правосуђа. То је била појава „Закона о давању судија под суд“ од јуна 1864.

Законом овим предвиђа се (5. 3) нарочити суд, који ће се

састојати из седам судија, и то: из четири Државна Саветника и

три Судије Великога Суда (Касације), који у ствари не би били интересовани. Овако састављен суд суди (5.5) 0 кривици Судија