Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 105

указују на то, да је Министар Правде, пре доношења овог ванредног Закона и стављања судија Великога Суда под суд, консултирао и највиђеније правнике тога доба, који су га својим датим мишљењима окуражили на овај необични корак. А то би значило, да је правна свест онога доба и у влади и у њеној околини, била далеко испод оне мере, која би у истини чинила, да је за владе Кнеза Михаила Закон био „највиша воља“.

М

Велико-Госпоинска Скупштина. — Но ова хајка на Либерале онога времена, достигла је свој врхунац тек на Скупштини, која је одмах по пропасти Великога Суда сазвана за дан 15. авг. 1864. на Велику Госпођу, с тога је и носила назив „Велико-госпоинска Скупштина“. Првобитно је сазвана за Крагујевац, но на десет дана пред састанак, промени се намера, и Скупштина се састане 15. авг. у Београду, у сали нове Велике Школе.

За председника јој буде наименован: Мијалко Раденковић из Јагодине, за подпредседника Ђорђе Топузовић из Шапца; а секретари: Коста Јовановић секретар мин. унутр. дела и Милан Ђ. Милићевић секретар мин. просвете и цркв. дела. По данашњем оцењивању политичких људи, часништво је било састављено из „Либерала“ (председник и први секретар) и „конзервативаца“ (подпредседник и други секретар), но који су се доцније назвали „напредњаци“.!1 Али сад се већ управо мало може и говорити о Либералима у Народној Скупштини. Уколико су то били они људи, који су заједнички стајали с Либералима, и били једно исто у години 1858 и даље до 1861, сад су то били тако звани „лојални елементи“ и „династичари“ у најлепшем смислу те речи, људи, који су напустили начелно гледиште једне странке, али су, не мање били патриотични, и у самоме Кнезу гледали и свога вођа. Они су се доиста одушевљавали његовом великом личношћу, и отказали су се сваке политичке иницијативе са своје стране. Они, с тога, нису били приврженици тадашње владе, чији су представници били другога пол. порекла но што је њихово, како су и они сами то сматрали. Али то је била влада Кнеза Михаила, и с тога је ваљало с

Кнежевом неоснованом страху бити узрок нека врста тајанствене повучености Грујићеве, која је стајала у супротности са његовом дотадашњом активиошћу. Нећемо бити далеко од истине, ако предпоставихмо, да је и у пропасти Великога Суда, ова апимозност Кнежева према Грујићу могла бити од неког утицаја. Но, ако то и не би било, горња зебња кнежева постојала је. И она веома изненађује, како у погледу Грујића који је био исправан, тако и у погледу Кнеза, за кога се зна, да се није иначе никога бојао.

1 Пре но што је Скупштина отворена, Кнез је првог дана њена састанка примио све посланике. „Његова светлост, вели се у једној савременој белешци, окружена својим г.гг. министрима извештена да су нар. посланици баш то јутро положили заклетву, поздрави их са неколико речи, изјавивши да су они положивши заклетву испунили форму, коју закон прописује. Али, он је уверен да су они верност према њему и љубав према отечеству понели у срцу свом ив средине народа“. Уједно још рече: да је поставио званичнике Народној Скупштини и да се нада, да је својим избором одговорио жељи народних посланика и потреби,