Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

106 жив. ЖИВАНОВИЋ

њоме радити. У осталом, по закону, Скупштина није више ништа ни могла чинити против Министра: они њој нису били одговорни, већ Савету и Кнезу. Кнез их је држао, значи да их је ценио и своју политику на њих ослањао; а у Савету са Мариновићем на челу, седели су већином владини лични пријатељи и једномисленици изодавна. Људи млађега кола, Либерала, није ни било тамо, ма да је могло бити Обреновићеваца.

Друга врста људи, који су се сад многобројније јавили у Народној Скупштини, били су доиста ближи пријатељи владини, консервативци, као што сведочи и наименовање Тапузовића за председника, а Милићевнћа за секретара. До ове Скупштине било је Часништво Скупштинско, као што знамо, увек либерално, или бар од људи, за које се зна да нису припадали колу консервативаца и присталицама владиним, које су Либерали називали тада и „Кајмакамцима“!. Сад сеи то изменило, бар делимично. У осталом, то је било и са свим природно, према општем стању, оличеном најбоље у самој влади, која је по Скупштинскоме Закону имала право наименовања.

Кнез је одмах сутрадан, 16. августа, лично отворио Скупштину Престоном Беседом, која је почињала речма:

„Љубезни народни посланици !

„Мило ми је, што се опет налазим међу вама, јер састанак мој са народним посланицима најбоља је прилика за моје правитељство да се обавести и споразуме с народом о стању и потребама земље, те да тако укрепљено народном потпором, може с новом снагом продужити свој рад за срећу наше миле Отаџбине... (један посланик: оћемо да знамо те, што рђаво раде; нећемо више да трпимо — председник прекида га речију: ст!)...“

Даље је говорио Кнез о догађају пре две године: о бомбардовању и последицама његовим, наговестивши како: „На жалост неприродно и осетљиво положење, у коме нас јако одржавају градови, отежава успех доброј политици“.

Прелази на фазе мирног и материјалног развића по свима гранама народног живота, којима се обраћала озбиљна пажња. „Нови Закони и нова уређења ступила су у живот, при чему смо свагда имали на уму да напретку обезбедимо сталност, а земљи ред и законитост“.

Уставља се на питању о железницама („гвозденим путовима“) „од којих и себи обричемо најбоље користи за нашу земљу.“ Исказује своју бригу поводом чувене поплаве од те године, у целој земљи. Чини пребацивања због безобзирног сатирања шума; наводи мере које су чињене у времену до састанка Скупштине и т. д.

Па онда наставља:

: Приликом преврата 1858 постало је то политичко име „Кајмакамија“, реч турска што значи Намесништво. Противници Либерала и представници старог режима, били су сви за то: да се по паду Карађорђевића, кога су и они помогли оборити, како су желели и радили образује намесништво или „Кајмакамија“, место да се проглашава нови Кнез. Као што се вна, било је другојачије; али је име остало, и по њему је називана читава једна, Либералима противна странка.