Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 107

„Ласно ћете ме разумети, колико ме је морало ожалостити, кад сам у сред овога настојавања да подигнем и унапредим Србију, наишао на радњу неких њених синова, који су предузели били да ми стварају тешкоће и да цепају и онако доста слабу снагу нашу, па се и дотле заборавили, да су стали спремати и формалан преврат у земљи. Но, у колико ме ожалостио овај појав по себи, још ме више ожалостило, што се данас могао наћи суд, и то први суд, који је овакве људе у заштиту узео, па презревши јасне Законе, без казне их оставио (један посланик: „Господару! који тако раде, дајте их међу нас, да им ми судимо“; други посланик: доста смо страдали, нећемо више да — —“! трећи посланик: „нећемо, недамо, да се наше сунце — — велика вика да се даље није равумело. Његова Светлост на то рече: „Слушајте ме!“ и по повраћеној тишини настави даље!) — Тешко ми је било да учиним оно, на што ме је изазвао овај нечувени поступак Великога Суда, но опет се нисам смео устезати да пођем путем својих светих дужности, Прва нам је дужност спрам земље, да је сачувамо од растројства, и ако ову дужност тачно не испуњавамо,.све нам је остало узалуд. („Живио“ са свију страна).

„ја се надам да ће скоро наступити срећно време за Србију, кад ће мо се оваквих појава сећати као немиле прошлости, која је за свагда минула; свеколико старања моје управљено је на то. Љубав пак ваша спрам земље, и докази преданости, које сте ми до сад дали, тврдо су ми јемство да ће те ви при томе постојано уз мене стајати и смело ме помагати (један посланик : оћемо, Господару, и дању и ноћу; слушали су и наши стари твога оца, па нам је добро било, слушаћемо и ми тебе. Од других говора није се ништа даље разумело) да доживим да се што скорије испуни моја најмилија жеља, а то је: да видим Србију где у миру и благостању народа корача поузданим кораком својој будућности („Живио |“ „Живио |“)...

Према усклицима који су се чули у Скупштини и који су на необичан начин утурени н у саму Престону Беседу, да се, и без даљег навода, погодити, каква је морала бити адреса, за коју су, после предаје, решили у Скупштини да је заједно са одговором Кнежевим, обашка прочитају и свима општинама у Србији разашљу. Можда у многоме оправдан гњев Владаочев, на то нешто, што је он другим очима гледао, очевидно је и овде употрељиван као агитационо средство против Либералне странке и експлоатисано у корист владе. Отуда она вика у Скупштини, отуда попуна Престоне Беседе разним усклицима у самоме тексту њеноме !

Како је ово била прва Скупштина после Преображењске (1861) на коју онда још Министри нису ишли, сем кад се позову, то је овога пута, на ТУ. састанку 21. августа, Скупштина нарочито извештена, и председник јавља: да ћег.г. Министри, сходно 5. 30 Закона о Скупштини долазити у Скупштину. Има да се дода, да су они доиста са неком остентативношћу, и увек заједно сви долазили и седницама присуствовали. Публици није, разуме се био

приступ допуштен. Скупштина је ова, и следећа за њом, радила при затвореним вратима,