Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 11

Да се ни један чиновник не отпушта административним путем (предлагачи посл. окр. чачанскога). Закључено „да та ствар остане по досадашњем“.

Овде би се могао придружити и још један интересантан предлог, пошто је од истих посланика (њих пет) чачанских, а на име: „да се из призрења на услуге блажено-почивше господе: Јеврема и Јована, Обреновића, одреди њиховим удовицама пензија“.

— „Скупштина ве нађе за умесно да улази у ту ствар, те 32 то одбија овај предлог.“ Било да је то одбијање следовало по самосталној одлуци народне Скупштине; било да је таку одлуку желео сам Кнез, који је о предлогу морао бити обавештен, она је у оба случаја „памјатодостојна“.

Но било је и предлога са политичком тенденциом и у вези са партијским противуборством онога времена. У овима се одликовао, као предлагач неки свештеник Матија Крупежевић, посланик среза јасеничког, окр. смедеревског;

Тако:

а) Крупежевић тражи да се одузме пензија или издржавање „лицима, која су зимус учествовали у познатим смутњама.“ После дебате, која је се кретала у границама законске правилности, да би то била нешто мимозакона и самовољна мера, би ипак решено:

да се предлог прими „ако је према постојећим законима икако могуће.“

6) На предлог истог Крупежевића: да се изда закон, по ком да се забрани повратак у отаџбину онима лицима, која због политичке кривице оставе земљу — предлог, управљен противу либерала онога времена — на који је, после дугога претресања донесена одлука: „представити правитељству Његове Светлости, да издејствује закон, по коме ће се таква лица моћи судити и осудити у одсуству своме.“

в) Најпосле, посланици округа смедеревскога, у вези са догађајем, који је повукао за собом и Велики Суд за криминална дела, предлажу: „да се пооштре уредбе криминалног закона за овакве кривце.“ „Али, наставља скупштински протокол: како се са свију страна из скупштине примећавало да се опште жели да познати политички преступи не остану ипак без казни, ако их је суд ослободио“ — отворила се велика дебата, у којој су узели учешћа министри Гарашанин и Н. Христић и „даваху посланицима објашњења у том смислу, да се по земаљским законима не могу исти кривци давати на ново под суд за кривицу, за коју су законим судовима један пут суђени и ослобођени, ма то и против јасног смисла законог било, нарочито кад се, веле министри, зна, како је Његова Светлост у својој прокламацији приступању на владу објавила у Србији закон као највишу вољу, и да се по том светиња закона мора неповређена поштовати.“ Но ствар није одмах легла, пошто су неки посланици хтели да се „и од Његове

1 Из акта о пропасти Великога Суда види се, да је исти био сведок у афери Мајсторовићевој, наравно против оптужених.