Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

112 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Светлости посредством једне депутације сазна мишљење о том предмету.“ Но као што се прозире између редова, ни Кнезу није било до политичке освете, и до подгревања једне афере, која је толики покор за собом већ оставила, то „би вишеством гласова, противу 4 закључено: „да се објасњење г. министра у овој ствари, као задовољавајуће прими.“

Наравно, све је то било лепо и од смедеревских посланика, који су са свога округа хтели да одбаце једну љагу, пошто се тамо поглавито и одигравала тако звана „Мајсторовићева завера“; лепо је, без сумње, и од министара, што су онако објасњење дали, а најлепше је од Скупштине, што је скоро једногласно одбила предлог о поновном суђењу, које је можда правно допуштеније од установљења ванредних судова за суђење судијама Великога Суда, који су по својој савести судили и пресудили једну политичку кривицу. И ако је, дакле, цела ова ствар у Скупштини нашла похвалан излаз, ипак је она мисаоним људма и онда, и данас, могла изгледати као једна иронија на законитост, кад се само упоредо држи и посматра са судбом Великога Суда, који је и сувише скупо платио — највишу самовољу закона.

Све то сведочи, да су политички манири били и пре толико деценија исти онакви, какви су и данас, и данас такви какви беху и онда. Политичке су се форме, а донекле и методи променили, али суштина је остала иста. Политичка освета била је и остала главна врста домаће српске политике, само кад с више, кад с мање лицемерства.

Но већања скупштинска примицала су се крају. Посланици су 3. септембра, били, као гости општине београдске, на ручку; а 4. септембра, као о дану рођења кнеза Михаила (1823 године), на балу, који је такође општина београдска давала.

Септембра 5, а на свом последњем радном састанку„ХУ, изашао је у скупштини један предлог од спољно-политичког замашаја, без сумње споразумно поднесен од стране посланика вароши; Шапца, Београда, Смедерева, Кладова, као и посл. округа подринског, у ком је Мали Зворник. Они сви предлажу Народној Скупштини „да умоли нашег преузвишеног Господара Књаза Михаила, да он благоволи, како за најбоље нађе, подејствовати: да се градови који још у Србији постоје, поруше и тиме један пут поврати поверење и мир и напредак у варошима угроженим.“

Министар спољних послова објашњава Скупштини да се народ „и у овом делу ослони на високу мудрост и патриотство нашег Господара, као што се и у свему осталом ослања.“ Но, Народна Скупштина при свем том једногласно усвоји и закључи: „да се Књаз ипак умоли, у име целога народа, да благоволи оценити ово опште чувство народа српског, који с нестрпљењем очекује од високе мудрости Његове Светлости, да се уклоне градови, који и после бомбардовања наше престонице постоје.“

Као што знамо, жеља народна и кнежева ишла је своме испуњењу на сусрет — тек после и даље три године (1867). Ова