Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

114 жив. ЖИВАНОВИЋ

Велико-госпојинској Скупштини, где не само што нема више либералалних предлога, већ се у средини Скупштине прелази у офанзиву претиву Либерала.

Ситуација је, дакле, била рашчишћена, и правитељство је могло спокојније и безбрижније вршити своју дужност и прибирати своје пријатеље и своје присталице, на које је могло више рачунати. И тако више није имало разлога завзирати од пасивних и послушних елемената, од којих су многи из народа, у души били либерали и пријатељи либерала, али су, као што смо напред рекли, били дезорганизовани, без центра, без програма, лично и одано привржени самоме Владаоцу, гледајући у његовој политици и свој програм; а у његовој патриотичној личности и свога вођу. Либералне странке као целине није више било на позорници јавнога рада. Али је опет зато било Либерала и у интелигенцији и у народу, и то врло много.

Са том оданости према влалаоцу, пасивни либерали у Скупштини, били су прилично постали и индиферентни према влади, која је у осталом могла бити и стална и ауторитативна, и на свој начин вредна; али која ипак није уживала симпатије либерала, пасивних исто тако мало, као и активних.

Али и влада, свесна свога чврстог положаја пред Кнезом, са не мањом игноранциом враћала је чак и пасивним либералпим елементима мило за драго. Као што је већ успела да активне елементе коначно учини безопасним, најуривши некога преко границе, некога у затвор. У Србији је био доиста „мири ред“, али разлика је била у томе: како је ко схватаом тај мир и тај ред. Тако су у главном, са политичке стране посматране, минуле и следеће године: 1865., 1866. и 1867.

Још у два маха видећемо ми опет активне либерале на пољу јавне борбе и делања: једном у Омладинској Скупштини, други пут у самој Народној Скупштини — обоје 1867. године. Још једном ће се показати: да се на крају крајева, не може тако лако угушити једна струја, која је имала за се сву млађу интелигенцију и скоро — сав народ, и која је не мање била одушевљена великим патриотским интенцијама Кнеза Михаила у погледу остварења народне мисли. И доиста, кад се са што већом пажњом аналишу ови жалосни догађаји из шездесетих година, којима су жртва били Либерали, не може се а да се са искреним болом не зажали са ове непоправиме политичке пометње, за коју је тешко одлучити: да ли је, са самог зачећа свога, у 1860. години производ неспоразума или је дошла као резултат тешке заблуде, као што је већ, и у једном и у другом случају, играла пресудну улогу политичка интрига противника, који је господарио најбољим позицијама, док су се Либерали, и у земљи и на страни, потуцали од немила до недрага; и што је овде трагично: у сред стања, које су сами они (1858) у једном историјском моменту створили, док су се други у њему осилили и на своју политичку корист владали.

МЕ.

Прослава ослобођења Србије (1865). — Улазимо у другу периоду, од даље три године међускупштинског времена. Отпуштајући