Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

Лука Ћеловић

БЕОГРАД

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД—ВЊАДАВИНЕ 115

| ика Сејђује Народну Скупштину, 6. сову 04 1464. Кнез је, у својој беседи, као што знамо, рекао посг Е да ЈЕ „врестала потреба вашег даљег бављења код мога правитељства“ — јер је ово и било онда главни чинилац практичне политике у земљи. Скупштине су, долазећи сваке треће године, биле ретки моменти и, с тога, мање значајне чињенице и у политичком животу. Нису ли оне, и кад су се састајале, само „саслушаване“ и ништа вишег Рад „правитељства“ т.ј. владе, био је главан и пресудан, и он се, са угушењем свију слободних политичких струја и осећао, у свом старом току и у одлучном пулсу, кроз дамаре државне. Политика је била сведена на администрацију, а администрација на погледе министара, нарочито опробаног, истрајног, непомичног, носиоца портфеља унутрашњих послова.

Кнез је био толико задовољен стањем које је завладало и министрима, који су тако поуздано руководили државним апаратом, нарочито са мин. унутр. дела Н. Христићем, да је то своје поуздање и задовољство изразио речима: „ја бих могао и у Америци живети, па би се осећао сигуран за своју земљу и за себе, са оваквим људима“.

Кнез Михаило био је ауторитативан владалац. Он је волео поредак, и није трпео никакве скокове, никакву опозицију, чак ако је са најбољим намерама, воде или подстичу његови осведочени пријатељи и одани приврженици. „Србија је као чаша бистре воде, говорио је он депутацији Преображенске скупштине, у двору у Крагујевцу, и само су три капи довољне да је замуте“.

Кажу да је Наполеон |, који је тако неограничено владао Француском и то после револуције, говорио: „Моји Французи хоће да их држи челична рука, али она мора бити у сомотским рукавицама“. Била истинита ова изрека или измишљена, она ипак лепо истиче ту околност, да и најбруталнија владавина, каква је била без сумње Наполеонова, ипак се не само сноси већ се њоме и одушевљавају, ако је сношљива у начину.

Кнез Михаило скроз прожет патриотским осећањима и тежњама, љубио је неоспорно свој високи позив и своју земљу, и себе сматрао као избраника за остварење својих великих замисли и народних идеала. Био је како савременици тврде, осредње интелигенције, али до охолности поносит, често подсећајући на маџарске магнате, с којима је, као што смо напред рекли, за време бављења ван земље био у блиским односима. У осталом при оцени Кнеза Михаила, ваља увек имати на уму, да је он једном, испред демагога Вучића бегао и престо губио. Сви савременици тврде, да је мрзео демагогију, до презирања; а без сумње и бојао се нових „волненија“ народа, коме он више није хтео дати прилике за то.

! Ову је изреку кнежеву чуо писац и од Јов. Ристића и од Влад. Јовановића. Њу је, пак, Кнез рекао своме негд. питомцу Светозару Милетићу, кад је овај себи дозволио примедбу о личности једног министра, ва кога је Милетић тврдио да је био „аустријски каплар“, будући рођен у Срему, у негдашњој „Војничкој граници“.