Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 117

ж

Једна од првих таквих прилика била је прослава подесетогодишњице народне и државне слободе, која је, рачунајући од 1815., падала 1865. године. !

још 24. марта те године, пре Цвети, када је редовно прослављан Таковски Устанак, изађе кнежев указ: „да ће се ове године прославити педесетогодишњи спомен, и у место Цвети, да се торжество држи ове године у Топчидеру о Св. Тројицама, 23. маја 1865. године“.

Расписано је и наређено било: да се пронађу и на ту светковину позову сви они борци, који су из доба устанка још у животу.

Даље да се пронађу породице оних бораца, који су помрли и да се о њима јави, како би и потомци бораца за слободу били одликовани. Дан националне прославе очекивао се, не само у Београду, но и у целој земљи са узбуђеношћу и одушевљењем.

„Српске Новине“, које су изашле о дану светковине, поименце набрајају: живе борце, који су дошли на светковину! њих 27; живе борце, који не могаху доћи, њих 286; а од породица и потомака помрлих бораца, наведеноје само 47 — све распоређено по окрувима. Из овога прегледа још живих остатака, обремењених годинама види се колико је сразмерно Шумадија — окр. руднички и крагујевачки — огромна учешћа имала у оним херојским борбама.

На сам дан светковине, 23. маја 1865. изашао је кнежев указ, којим је установљен и први орден у Србији.

„Установивши Крст Таковски за одликовање оних, који су војевали 1815. под предводитељством Мог оца, блажено почившег Књаза Милоша, а налазе се у животу — подарили смо их следећим лицима:“ (следују имена њих 313 дошавших и одсутних живих бораца).

Затим се медаљама споменицама одликују породицег умрлих

! У опису живих бораца под бр. 16. стоји и име Михаила Божовнћа из Брђана окр. рудничког (село између Гор. Милановца и Чачка). После десет година, 1876. писац ових редова идући, као држ. питомац, са још једним путником пешке, на Рашку на границу у рат, наишао је седећа на прагу једне воденице према брђанској механи, овога истога старца. „Куда ћете ви ђецор“ питао је старац нас, пошто смо вастали код воденице. „Хоћемо деда на границу, био је наш одговор, сад је рат, па и ми идемо тамо, на Турке“ „А знате ли ви' ђецо, ко су Турци7г“ па поћутавши мало продужиће: „Силан [е и бесан то паксијан. ја сам гледао мојим очима ето овуда уз реку Деспстовицу, кад прође Ћај паша, па упали цркву у Мајдану, како Турци хватају децу и силују, она се, да простите, упогане, и они их оперу и опет силују... Видите, вели, ове кајише (горње око ноге увијене): ово сам ја на Дубљу скинуо са убијеног Турчина“.

а Већ овај мали број породица умрлих бораца сведочи, да ни из далека нису све биле пријављене, пошто су среске власти за њих јављале. Случај је био баш с оцем писца ових редова, чији је отац, пишчев дед, Живан Стојановић ив Живковаца среза качарског окр. рудничког, не само био у оба устанка а у другом на Руднику, на Липару, на Љубићу, и Дубљу, већ је имао виђене улоге на збору у Рудовцима, као што је био и у Такову о Цветима 1815. О боју на Љуби! у има у породици и писмених докумената, па ипак Маринко син Живанов није био пријављен вољом среског старешине, Но ово увгред, као илустрација онога малог броја породица умрлих бораца,