Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

120 жив. ЖИВАНОВИЋ

То је учинио истога данау својој здравици на ручку у Љубичеву, даваном официрима и командирима те народне војске:

„Господо! Осећам потребу, рекао је Кнез, да овом приликом још коју реч рекнем, без које би ми се чинило непотпуно 010, што јутрос при растанку овде сабране војске изговорих.

„Оно што мало пре с коња изрекох, доликовало ми је хао владатељу и највишем заповеднику српске војске, у којој нал је надежда наше будуђности; а ово што сад хоћу да рекнем, изговарам у шест речи, као први војник који испија ову чашу у здравље својих другова, с ускликом: Живела господа официри! Живела српска војска |“

Но није ту, а нарочито после маневара, било само родољубивих здравица; ту је било и озбиљне речи и критике о поправци и попуни свега оног, што би се као органска мана нашло на новој, младој војсци и њеној организацији. Расписано је било наређење, да се сви команданти (официри) написмено изјасне: шта војсци народној још не достаје, и шта би се за њено усавршавање имало још предузети.

Између мера, које су на тај начин предложене и усвојене, била је и та: да се све старешине народне војске, а у првом реду баталиони командири позову у Командирску школу, која је те зиме, између 1866. и 1867. и одржана у Београду, са великом корашћу по спрему ових, иначе одличних елемената.

Том приликом, 15. јануара 1867. давао је Кнез ручак у двору у Београду, на ком су били: сви г.г. официри, сви баталиони командири из народне војске и више наставника њихових на командирској обуци.

Било, што је Кнез и овога пута желео говорити представницима војске и њеним вођама; било што је ствар о градовима била дошла у критични стадиум прелома; било да је хтео и на адресу осталих хришћ. народа и држава рећи одсудну реч, тек Кнез је том приликом говорио здравицу одлучно политичког смисла, означавајући војсци српској као циљ: „да Србији створи положај, који јој припада, као хришћанској држави на Балканском полуострву“ — па онда наставља: |

„Господо и војници! Србија данас — то слободно и из свег грла изговарам — заузима прво место међу свима оним земљама и државама, са којима је стотинама година једну и исту жалосну судбу делила, па од неких у многим обзирима, до пре кратког времена и назаднија била. Српско се име, тако рећи до јуче још непознато, у Европи са поштовањем изриче. Велики и највећи део овога за нас срећног појава, застуга је српске војске, која својим понашањем у мирно доба даје јемство за ред и законитост, и која ће — нек се у томе нико не вара — на мој позив и глас Отаџбине на бојном пољу непријатељу страх и трепет бити. У ваше здравље, господо и војници!... Но, придружите ми се, да испијемо наше чаше и у здравље свију оних хиљада српских војника, који и ако нису за овим столом, овако исто осећају и мисле као и ми! Живели |“