Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 121

Српскоме владаоцу доликовало је да овако говори. Он је тада био поносит делом руку својих, занет праведним осећањем поноса и самопоуздања. Не беше ли он већ признат вођ хришћанских држава и свега покрета на Балкану 2 Са задовољством је он гледао уназад на резултате своје седмогодишње владавине и на политичке успехе њене. Само се тако да и разумети тон беседе од 15. јануара 1867. у којој се Србија обележава као прва међу свима вршњакињама, којој се указује на поштовање Европе, у којој се отворено прети непријатељу, с киме би се Србија на бојном пољу имала огледати. Или је такав полет имала беседа Кнежева, што је он и пред собом имао већ на догледу један велики успех. Питање о уступању градова у Србији, лебдело је пред његовим очима, као једна од великих белега, на путу којим је он водио народ свој... А у књизи недостижне судбе писано је било, да ће после даљих десет година, 1876. године, имати ти исти официри и војници, да у великој борби издрже крваву пробу, и на делу се увере, како је тешко ратовати, ма то било и са онаквим одушевљењем, какво је већ усадио војсци народној у срце њен творац; ма то било и са још бољом спремом, већим бројем и савршенијим оружјем, но што то беше она из 1866. и 1867. године. А за што и Кнез Михаило не би био који пут и оптимиста у сматрању војничке материјалне моћи Србије и њене спреме 2 Патриотизам и добија само већу драж, кад пред њим гори жижа одушевљења; а ова се и потхрањује једино вером у себе, у своје намере, у своја средства па и у свој успех.

МИ.

Једна растурена завера (1866). — Но цела ова лепа слика имала је и једно страшно наличје, који је, ево већ толико деценија остало непознато.

То је, ни више ни мање, но завера противу Кнеза Михаила, која се имала извршити баш за време маневара прошле јесени, у Пожаревцу. Њу су зачели у својој глави понеки либерали, махом млађи и истакнути, у колико не беху растерани из земље.

И ако је Кнез Михаило доиста импоновао маси народној, и ако је он био идеал династичких елемената, и ако се он трудио да, од времена на време, истакне своја родољубива осећања, ипак је он савременој омладини народној био спор; чак и неодлучан ва велики задатак народни. Његов целокупни систем владавине, оваплоћен у тадашњој влади, строг до суровости, свакодневна стега и притисак на све покретљиве, млађе, слободоумније елементе, дражила је ове толико, да је, најпосле сазрела мисао у њих да се покуша да се Кнез стави пред дилему: или да раскршна са својом владом и њеном системом, да крене живље напред у народној политици, или да буде пребачен одмах онде преко Дунава из земље.

Овим млађим елементима Кнез је изгледао човек скучених мисли, који у ствари није био толико заљубљен у своје савременике у народу, као ови у њега. Кад му је једном поднашан један,