Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

122 жив. ЖИВАНОВИЋ

од стручних људи састављен привредни програм, и који му је имао предати Владимир Јакшић, Кнез је управитељу двора Настасу (који је ушао да моли да Кнез прими Јакшића и његов реформни програм) одговорио: „Какве су реформе могуће овде, где је народ стока без репа!“ Слична изрека пала је са његових усана, и када је посетио, онда граничну варош Алексинац. Јавили су му да народ жели да га види, и молили да се јави на прозору, а он је то с незадовољењем примио Кнез Михаило био је од главе до пете аристократа и није се свагда могао спустити до онога простог нивоа, у ком је био тада српски народ, који је он ипак у идеји љубио, а за своју апсолутистичку управу, веровао је, да је она за његов парод и државу ннјбоља.

Потреси од прошлих година, у којима су увек и једино били либерали на ударцу, довели су дотле, да се још раније почело рачунати са евентуалношћу прогонства Кнежева. Један представник чисто династичке куће Туцаковића, старији брат Тодораи Јакова, Арсеније Туцаковић, окружни начелник у Ћуприји, заказао је својим либералним једномишљеницима у Београду (како је писцу кавивао Владимир Јовановић) да ако, и кад буде потребе, он ће стајати на расположењу са својих шест хиљада људи народне војске. Тако је било доста њих, а свему овоме ишла је у прилог и ондашња организација народне војске, којој су, у недостатку официра, стајале на челу окружне и среске старешине, људи дакле више политички, но војнички дисциплиновани. Незадовољство овакве једне организоване целине, управљено противу Кнеза, било је и моћније и опасније од оне тако назване „Мајсторовићеве завере“, која се свршила тиме, да је криминално одељење Вел. Суда, (1864) отишло, са Јевр. Грујићем на челу, на заточење у Карановац, ма да је, како се зуцкало, био овој близу и сам Миливоје Блазнавац.

Тако постепено нагомилавано незадовољство, тражило је, као оно чир, место, где ће да избије. Експериментисати се није смело, јер свака појединачна омашка била је сигурна погибија. Прилику за напред поменути покушај дале су дакле маневре народне војске у Пожаревцу, у јесен 1866 године, како смо их већ напред описали. Формална завера била је тада готова и све је било спремно да се приступи извршењу. И што то није било, припада заслуга Јов. Белимарковићу.

Као што рекосмо, већ пет деценија била је ова завера покривена копреном тајности, Писац ових редова, и ако је општио

1 Далеко доцније имао је писац о. р. прилику, да од самог Николе Христића, кнежевога првог министра, чује и овај факт: Један имућан грађанин из Пожаревца осуђен је, по онд. закону, на знатну глобу, коју да плати, или да је замени са педесет батина. Грађанин је изабрао ово друго. Кнез, савнавши ва ово, силно се револтирао, и узвикнуо: „Па реците ми сад, шта да се ради, и какве слободе да се даду свету, који тако мало има личног поноса и осећања грађанске части!“ И то није био усамљен случај, а дешавао се и доцније, док је трајала телесна казна, када су често угледни људи

осуђивани као хајдучки јатаци,