Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 133

Цариграду, и располагао их у српску корист, нарочито новодошавшега францускога посланика Буре-а.

Турски државници мучили су, дакле, велику муку. Алимну Београду нису престали бити неверице, сумњајући још непрестано у успех као и са самога почетка; а сад још у толико више, што је Порта баш у то време некако, приводила крају и другу половину питања заосталог још од бомбардовања 1862., а на име о откупу и исплати српских имања и кућа потребних за проширење градског поља (кале-мејдана) пред Београдским градом. Гарашанин се чудио овом турском послу, и, пишући о том Ристићу, додаје: „ја ћу сад морати новце примити, макар их после вратио кад ти град добијеш“.

А министар није ни слутио, кад је ове последње речи писао, да га још само дванаест дана одвајају од историјског прелома на Порти, када ће се коначно решити и судба градова у Србији. Ристић, аналишући свакако све узроке и све препоне, које су се у току од два и по месеца јављале и за и против српских захтева, најпосле тај прелом обележава овим речима: „Све те појаве у свези потераше из земље семе, које бејасмо посејали, пре него што му се и надасмо. Риза-пашу, војног мннистра и моћног члана владе, који је свагда пливао реком француском, сломише Французи; Мехмед Али-паша такођер попусти, и 15. јануара сви се министри сагласе да је прека потреба да се Србија задовољи“ — чудним случајем! истог дана кад је Кнез Михаило у Београду давао чувени ручак официрима и старешинама народне војске и кад је држао свој знаменити и сензациони говор, који смо ми у одељку (У[) о патриотским манифестацијама кнежевим, непосредно пред овим одељком (УП) о градовима, већ у целости навели. Сутра дан, 16. јануара имао је Кнез да чује и од Али Риза-паше, заповедника Београдског Града, радостан глас: да је питање о градовима решено начином који ће га задовољити не ушав ни у какво ближе објашњење. Но, Али-паша верно је саопштио Ристићу и то, да „Султан тада још ништа не знађаше за одлуку министарску, јер се вели, хтело најпре сазнати право расположење у Београду, а кад је Али Риза-паша одговорио, да је Кнез примио саопштење са великом радошћу и обећао доћи у Цариград, буде Султан уведен у питање и убеђен о потреби уступања“. -

Прелом је дакле учињен, али ствар још не беше свршена. С једне стране узнемирила је Порту сензациона здравица Кнеза Михаила од 15. јануара; а с друге опет српског представника мучила је неизвесност о условима, под којима Порта мисли да пусти градове. Јер, и ако питање беше решено у начелу, оно у појединостима жогаше наићи на велике тешкоће. Поклон је за Србију био и сувише важан, да би била искључена могућност да ће сузерен од вазала уз свој дар искати озбиљно уздарје, какве нове обвезе.

Уз то дође (30. јануара) одступ вел. везира Мехмед-Ружди. паше, но кога срећом замени дотадашни мин. спољ. послова Алипаша, државник, као што знамо посвећен у ствар, а за мин. спољпослова дође Фуад-паша. Питнње дакле о градовима не претрпи