Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

134 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

уштрба; на против, Ристић, с обзиром и на друге околности, про- _ мену у кабинету сматраше као „знак попуштања“. Он с тогаи могаше узвикнути: „Битка је добивена!“

_ Његови савети у Београду, и рад у Цариграду иђаху саду том правцу: да пријем градова буде безуслован; јер су се чули гласови, и Порта је смерала да иште озбиљне концесије, које Ристић прибележава. У свом писму, а на поруку Министра спољ. послова (од 24. јан.) „да се држи добро и да погоди како треба, јер је магновење врло озбиљно“ — Ристић у свом писму од 1. фебруара, одговара, између осталога: „Имате право, и да би сте знали како ћу ја овде поступати, ево шта мислим да ми треба чинити: не ангажовати се ни на што, све послове (разуме се са источним народима!) радити као и до сад без прекида, мотрити на све,и чекати Порту да изађе на чисто. Ако би она позвала Кнеза да дође овде да уреди појединости, искати да нам их она покаже, па, као што ми препоручујете, не оставити никаква изгледа на концесије од наше стране. Идући овим путем, завршује Ристић, озбиљно и поуздано, ми ћемо постићи свој смер без жртава. Кад је семе никло, не треба пустити да се плод и коров у трње претвори:!! Тако писаше српски заступник своме министру у Београд, и овај га је разумео, и ма колико да су се дотле разилазили: у вери на успех, сад беше другојачије, да могаше Ристић у својој другој књизи Спољ. Одношаја (стр. 558) ово констатовати: „У опште од ове фазе, у коју наше питање беше ушло, настала је била између Гарашанина и мене, толика сагласност у намерама, да су се често ваша писма мимоилазила на путу тако истоветног садржаја, као да су из једног пера потицала“'

Писмо вел. везира, Алије, од 19. фебруара 1867. којим је одговорио на писмо Кнеза Михаила од 17. октобра 1866., и формално је извело ствар на чисто. Од три врсте решења. којима се је Порта бавила, вел. везир саопштава Кнезу да су се сложили на треће: „Да се чување градова повери лицу Прејасне Светлости Ваше, те да се са свим изведу из истих муслиманске посаде, па замене српским војницима, с јединим тим условом, да се царска застава и у напредак вије на њиховим зидинама, поред српске“.

Али везирово писмо Кнезу ма како да је јасно обележавало жељени успех, садржавало је местимице и изразе, који су и српског заступника навели на корак ближег објашњења с Великим Везиром и др. о „гаранцијама — које би Кнез Михаило имао дати — да ће поштовати права, која су постављена и трактатима приз-

1 Много доцније, у деведесетим годинама, као Краљевски Намесник, Јов. Ристић, у једноме разговору о времену о коме овде говоримо и о заузећу градова, причаше писцу ових редова: „Доста сам ја и врло опорих писама написао тада Гарашанину. ја бејах и сувише занет вером у успех, да сам прелазио обичне границе“. Н. ОРИ МРТВЕ „Добро вас је он трпео 2“ беше одговор: „И ја се чудим; ја њега не бих“. И једно и друго држање да се разумети. А у колико је Ристићу на случај каквих министрових мера за уклањање његово, била поуздана потпора Кнежева, ипак се 'и трпљивост Гарашанинова има уписати као једна добра, а овде н корисна страна његова. Та се одлична црта Гарашанинова истиче и кроз „Записе“ Јевр. Грујића. ;