Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 135

ната“ ит,д. ит,д. Услед тих обавештења постао је и коначни извештај заступников од 1. марта 1867. у ком је он прецизирао своје назоре и с њима обележио српско гледиште, у погледу питања, која писмо везирово у изглед ставља, ограђујући себе и своју земљу од свих услова и свих накнадних „преговора“, нарочито оних, које је вел. везир имао у виду да се поведу „с Кнезом“, кад овај дође у Цариград. Препис тога извештаја поднео је Ристић и неким посланицима, ослобођен и они Порта од даље дискреције и најзад он вели у својој књ. П. Спољ. одношаја (стр. 579):

„25. фебруара ја јавим телеграфом у Београд, да су Вел. Везир и Министар спољних послова потпуно усвојили тај извештај: пун ограда у нашем смислу; да се Порта, приметивши наше сумње, повукла натраг, уверавајући ме да неће нити што искати, нити услова полагати, и обећавајући ми, да ће се задовољити уверењима, која јој Кнез буде, по својој иницијативи сам изразио. Најпосле додао сам, да се, по мом убеђењу, мало што има преговарати, па за то, да треба доћи и примити градове, не губећи времена“.

Марта 14. изда Кнез Михаило прокламацију да полази у Цариград. куда се и крене 18. марта из Београда, и стигне у Цариград 20. истог у 10 сати вече, где је остао све до 30. марта, када се у 3 сата по подне кренуо за Београд — предусретнут у Цариграду достојном пажњом, а дочекан у Београду неописаном радошћу.г

За одсуства Кнежева, Београд беше променио физиономију. Сав беше окићеп, и заличен триумфалним капијама (спрам града, пред сад. позориштем, на теразијама, на Сави ит.д.) једном речи спреман за двогубу свечаност: за дочек владаоца, који дође 4. априла у престоницу, и за свечан пријем градова, који је и био други дан по доласку: 6. априла 1867., када је на „трибини“ на сред Калимегдана, уз велику помпу у присуству свих српских великодостојника представника вел. сила, српске и турске војске, и може

: Овде се мисли извештај датиран доцније „1. марта“ пошто је он пре одашиљања, као што смо видели био предмет дискусије између вел. везира, мин. спољ. послова и срп. заступника.

2 Писац ових редова дошав у Беогргд с јесени 1865. беше тада (1867) ученик П, раз. гимназије у Београду у т. вв. „Теразијској Гимназији“ код Вознесенске Цркве. Сав је народ и мало и велико, испратио Кнеза на пут. Са Саве прејурисмо ми ђаци и многи свет преко дотле неприступног Калимегдана на дунавску страну његову, гледајући „Делиград“ како са развијеним заставама језди. И то нам но би доста, већ стотинама продремо у град. Како су нас Турци пустили, Бог ће знати! Град горњи не беше овако раскрчен као сад, већ са обе стране од „сахат куле“ унутра пун неких кућа и кућица, махом слабе грађе. Пред вел. џамијом, која је доцније изгорела, десно, беху уврстани пољски топови. Ми се расплинемо по гор. граду, дивећи се свему што ту први пут видесмо, и гледајући озго у дубоки доњи град и у ону недогледну ширину преко Дунава... На један пут једна чета низама, с пушкама, и барјаком, хитрим кораком иђаше главном излазу. Шта ће сад бити 2! мишљаху махом нејаки освајачи града. Али, не би ништа, и ми се пожуримо да оставимо град и излазећи видимо на последњој капији, где стајаху вел. камене кугле, како се један Србин мутавачки објашњава са стражарем, да ће као узети оно камено ђуле и њиме ће Турчина, што и овај ономе такође мимиком одговораше. Овај дијалог не беше без опасности, али ко могаше тада Србе задржати!