Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

136 жив. ЖИВАНОВИЋ

се рећи целог Београда прочитан, прво на турском, па онда на српском, овај царски ферман:

Његовој Светлости, Кнезу Српском Михаилу М. Обреновићу Ш.

„Пошто овај мој високи знак буде приспео, нека је у знању садањем српском владаоцу, Кнезу Михаилу, како мени одвећ на срцу лежи, да се безбедност грађана и спокојство Србије, која је саставни део моје царевине, одржи и умножи; а према томе потребно је, да се градови у Србији као: Београд, Фетислам, Смедерево и Шабац, свагда у добром стању и на начин сходан за безбедност грађана одрже. Па имајући тврдо убеђење, да ћеш тип у опште цео српски народ, који је обдарен својствима и верности и лојалности, ове градове по мојој жељи чувати и њима добро управљати, Ја сам сада за сходно нашао, да се управа означених градова теби и српској војсци повери с тим, да се од сада на бедемима и кулама њиховим, поред моје царске заставе! вије и српска застава. Ја сам уверен, да ћеш ти и народ српски моћи довољно оценити ово решење, које је јавни и фактични доказ мога благовољења и поверења према теби и народу српском, да ће влада српска потпуно и свагда испуњавати обвезности, које она има према сузереном двору, и да ће бодро настојавати, да се означени градови сачувају.

„Обзнањујући ово решење, којим се управа тих градова на означени начин теби поверава, придодајем: да се има претходно искати од моје владе саизовољење кад би се имала предузети над њима каква преиначења.

„Овај мој царски налог, отпуштен је и теби дат 5-тог дана месеца зилхиџе 1283. године — двадесет деветог марта, хиљаду осамстотина шесдесет седме године“.

По прочитању фермана, и пријему честитања, Кнез, узјахав на коња, на ком је и дошао од двора на Калемегдан, прође између српске и турске војске, оде у град, и симболично изврши

: Ова „царска застава“ подизана је све до 20. јуна 1876. године и имала је своје место на ивичном бедему „горњег града“ изнад „доњег“ десно од оне дубоке капије, што води стрмо у доњи град. А пред „Пашиним конаком“ је 6. априла 1867. уз поздрав народа и топова подигнута српска застава, кад на главном месту. Јуна 20. године 1876., на дан објаве и почетка рата с Турском, рано јутру посечена је у корен „бандера“ ове „церске заставе“, као видан доказ скидања и последњега знака турског господарства. Писац ових редова, дошав неки дан пре тога из Јене у Немачкој, где је био на наукама као држ. питомац, на Универзитету, отишао је тога ради 20. јуна у град, и на месту „царске заставе“ нашао је само иверје, које је од сикире остало при одсецању. Остало је све однесено. Више се та застава, н после закљученога мира 1877. није подизала. Београдски град, дочекао је следеће 1878. године, проглашену Независност Србије под српском народном заставом, која се и данас тамо вије, на свом првобитном месту, док је лепог н великог „Пашиног конака“ нестало, од бомбардовања у рату 1914. и 15. године.

Могли би смо овде додати једно доцније мишљење Јов. Ристића, нсказани писцу ових редова, о градовима: да их, а нарочито београдски, ваља пору, шаг и тако уклоннти то у случају ратова опасно суседство од једне вароши која је, по свом положају намењена да буде трговачка варош првог реда.