Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 137

пријем, примивши од Риза-паше, како народ вељаше: „кључеве од града“, а отуда је се опет између српске и турске војске, која је сад заузела место, десно и лево дуж пута који води из града до првих кућа београдских, Кнез вратио у двор на колима, а коња (који је дуго година живео после, и нарочито чуван у граду!) врате. Тиме је знаменита београдска трвђава, тако тесно везана са судбом и патњама српскога народа, била у рукама српског Кнеза, заузета српском војском, а на њој се вила српска застава.

Турска посада повукла се одмах у „доњи град“, одакле је њен последњи остатак изашао 24. априла 1867. у 91/, сати јутру, а за тим истога дана у 11 сати оставио је тврђаву и Београд и последњи турски командант Али-Риза-паша. Српска престоница и сва Србија могаху сад бити не само радосни но — на догледу тврдих градова и — спокојни. Турака не беше више у њима; а кад не беше њих у градовима, не беше више ни страха од њих, ни сметње за кораке, које Србија имаше још да учини за своје коначно ослобођење.

Успех 1867. беше велики, пресудан и важан. Он је и дотле велику личност Кнежеву, учинио још већом. Патриотским сватањима народним, после овога успеха, не чинаше се више ништа немогућно.

У опште година 1867. може се сматрати као кулминациона година владавине Кнеза Михаила, и у добром и у мање добром смислу. У унутрашњој политици он је за седам минулих година учврстио свој консервативни систем и довео га до савршенства. Али је за то у истој години имао прилике да види и отпор, из средине Скупштине, и иначе, противу тога система. Кнез је већ имао узрока да помишља на попуштање, на реформе, на реконструкцију своје владе, све и да је ону њу имао пуно веровање, и са њоме се осећао потпуно спокојан и сигуран, чему је он давао и несумњива израза.

У спољној политици, Кнез Михаило је у овој 1867. години имао свој највећи успех: заузеће градова. Од тога момента, Кнез је могао још само мислити на рат са Турском, ради остварења националног уједињења, о коме је он сањао, говорио и на чему је доиста радио.

Сматрајући као већ сигурну Србијину и своју позицију на

1 Народ, наравно није, при овом свечаном и радосном акту пријема градова знао за церемоније и дипломатске финесе, које су му претходиле. Народ је пливао у радости пред ствариошћу. — Писац је ових редова био, као ђак, недалеко од трибуне, која је подигнута била мало у десно од главне. стазе којом се данас улази из Кнез Михаилове улице у парк. Ту има и сад као нека „хумка“, тујама засађена. Врхунац наше радости био је, кад се српска застава, поздрављена топовима, дигла у вис у граду; и кад је српски први војник, на истакнутом бедему, заменио турског стражара. Усклицима није било краја. Ово је писцу ових редова била тада на свој мачин сатисфакција, за једну ранију злоставу од стране српских полиц. органа, што је с једним другом 1866. пришао бедемима да види дубоке опкопе градске; а то, наравио, мнје било допуштено, а није било ни безопасно.