Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 141

„Потомци таковских скупштинара — говори се у одреси — народни представници на овој скупштини, из дубине своје душе благодаре преблагоме Богу, што дочекаше да прво из усти Милошева Сина чују речи: „Градови на обалама Саве и Дунава у нашим су рукама, и слобода и унутрашња независност Србије постали су права истина...“ „Скупштина се нада, да ће расположења, показана том приликом (код сузереног двора) спроћу наше отаџбине и светлог владаоца бити од користи и за сав српски народ, Јер скупштину, Господару, морају с тугом да испуне појави, који се, нарочито од неког доба, догађају у пределима граничећима са Србијом од ушћа Тимока до утока Дрине. Окром опште несигурности тамошњег стања, још многи власници тамошњи, не само да не пазе на наша осећања спрам крвне браће наше, него чине, да се безобзирце газе гарантије српским путницима и трговцима међународним правом подјемчене; путници се наши излажу свакојаким незгодама, личност и имовина њихова тако је мало осигурана, да су, на жалост нашу, скорашња, целој Европи позната недела показала, како најневинији путници могу да плате главом, само ако се приближе тој земљи. Ако се не би пресушио извор тим појавама, саобраштај би се морао готово прекинути, а трговина би била веома оназађена, а народ би се осетио унижен у своме достојанству, које он и животу претпоставља...“

Српска скупштина прелази већ у офанзиву! Она, као што се види, говори тоном не само прекора, већ и претње према Турској; јер то је земља „од ушћа Тимока, до утока Дрине“, где се свакојака чуда дешавају.

У овом низу мисли и осећања, са свим је природно да јеи Народна Скупштина на особен начин, овом приликом, нагласила значај народне војске, од које се очекивало да ће, кад време дође, покајати све ове вековне неправде, која се потлаченом народу српском чине од стране завојевача.

„Господару! Нас је дубоко потресао онај благоволителан одзив Ваше Светлости о нашој Народној Војсци... Али, народни представници не смеју да затаје од Ваше Светлости, како они, а са њима и цео народ, држе: да ће Народна Војска тек онда бити достојна тога задовољства и такве захвалности, кад буде делом допринела к испуњењу задатка, за који је и установљена...“

! Као најсвежији пример био је жалотни случај са Цветком Павловићем у Рушчуку, о ком је, на истој скупштини министар спољних послова давао особена обавештења и изнео целу преписху са Портом. Цветко је путовао месеца јуна те 1867. год. са српским пасошем, као наш грађанин за Галац. Дошав у Рушчук, где је пристао пароброд „Германија“, Цветко буде захтеван да се изда турској местној власти. Цветко, наравно, није хтео сам ићиу погибију, а капетан брода иије смео одговорити захтеву. Турски војници онда уђу силом на брод, нареде да се сви путници склоне, ухвате јаднога Цветка и једног његовог друга и на очи валије дунавског вилајета познатога Митад-паше који је ту дошао заједно са аустријским консулом Цветка исеку и по том су га вукли кроз улице Рушчука. Последњега дана скупшт. рада о овом је била и интерпелација — прва у српској Скупштини — поводом које је министар иностр, дела изнео целу преписку са Портом о том случају.