Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

144 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

изнесе своје што има за ову Скупштину. Као што знамо, особеног пословника скупштинског сем општег Закона за Народну Скупштину, не беше. Радило се по већ утврђеној пракси. Ми ту праксу већ знамо из 1864. године, по којој су министри, сваки по својој струци, подносили детаљне извештаје о свом раду од једне до друге Скупштине, а сад од 1864. до 1867. године. Као што смо већ имали прилике да поменемо: Скупштина је народна личила на скупштине данашњих акционарских и др. удружења, којој управа подноси извештај о свом раду, с том разликом, што су извештаји таквих управа годишњи и подлеже данас претресу, а министарски извештаји — овога пута за минуле три године — само су саслушани, и из њих су изузимани само нови владини предлози! у колико би их скупштини подносила на претходну оцену. Но ова Михољска Скупштина од 1867. има у својим аналима уписану ипак ту новину, што, по саслушању свакога министра по његовој струци (сем министра спољних послона): „на предлог посланика вароши Шапца и Смедерева би изјављена општа жеља, да би у будуће свију господе министара извештаји били печатани пре скупштине, како би се одмах могли раздати у руке посланицима народним“ (Протокол Ло 26.). Ово је очевидно израз тежње скупштинске, да не буде само пасиван слушалац министарских извештаја.

Извештаји су читани по неком рангу: прво мин. унутр. дела, па просвете и цркв. послова, финансија (сва три на [ТУ. састанку, 2. октобра), за тим: министарства правде, грађевина и мин. војног (сва три на идућем У. састанку 3. окт.).

Како смо ради, пишући о догађајима онога парламентарно врло интересантног времена, да дамо верне слике, то, за информацију данашњега нараштаја, и ради упоређења са данашњом парламентарном практиком, да изнесемо бар у побројавању, садржину првог извештаја, који је по министру (унутр. дела) који га је поднео, важан, а и за све типичан.

По ондашњем устројству министарства унутр. дела, оно је обухватало послове: полицијске (или како се онда звало „полицајске“), санитетске и поштанско-телеграфске струке. Према томе и извештај се креће у та три правца, уз интересантне појединости.

На првом месту министар износи Скупштини какав је био ред у земљи, који је се поправио од одласка Турака, али који и сад пати од узнемиравања на граници. опет са турске стране. Да ли што је министар спољних послова желео бити резервисан, или што је и ово доиста спадало у надлежност мин. унутрашњих послова, извештај је формална оптужба турских пограничних власти. Без сумње овде су главно и чисто по среди политички моменти. Затим се прелази на општине и њихово устројство по последњем новом

: Као што су овога пута били предлози мин. финансија, а по струци привредној: о радњама и шумама. Јер, и ако је Држ. Савет био законодавна власт предлози, који су задирали у народни живот и непосредне потребе села и вароши, прво су проведени кроз Скупштину, па их је после Савет озакоњавао, као једино надлежан.