Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878

СЕДАМ ДАЉИХ ГОД. ВЛАДАВИНЕ 149

4. „Да и чиновници из просветне, правосудне и финансијске струке могу бити изабрани за скупштинаре“ — предлажу исти. посланици, који и под 3. (протоколи ХМ 106).

5. „Да се други део 6. 12. закона скупштинског укине“ предлаже посланик за варош Београд Арса Лукић (протокол Хо 107). И најпосле:

6. „Да се изда законо слободној штампи“ — предлажу: посланик вар. Јагодине, прота Јован Јовановић, посланик вар. Лознице Риста Панић и неки посланици из окр. пожаревачког и прноречког, као и посланици окр. књажевачког и посланик вар. Смедерева (протокол Ме 86).

Одлуке су по свима овим предлозима биле негативне, они су одбачени у Скупштини, која је махом усвојила мишљење одбора, кроз који су предлози прошли. Али је важна ипак, овде онде, мотивација, којом су предлози одбијани, кад с више, кад с мање обзира и дебате. И то ћемо, опет речма самих протокола, Овде изнети, за карактеристику оног времена и ондашњих политичких прилика. Тако

1. о законодавној власти Народне Скупштине: „У одбору

је овај предлог одбачен са 30 противу 6 гласова. — И Скупштина усвоји мишљење одбора“.

3. о одговорности министарској и Скупштини — ишло је мало дуже и теже. „Ствар је — вели се у протоколу — ова пре-

тресана најпре у одбору, и после дужег саветовања дошло се најпосле до питања: да ли да се ствар остави, као што је прописано у 2. тачки 8. 14. устројства централне управе, или да се умоли Његова Светлост, да се и ова ближа опредељења пропишу, као што је тамо напоменуто, ако налази да би то требало учинити, при чему 19 гласова било је за прво, а 17 за друго предложење“. Тако у скупштинском одбору. А пре, но што видимо како је овај предлог у скупштини прошао, да објаснимо шта има у наведеној точки 2, 85 14. закона о устројству централне управе од 10. марта 1862. године. Тај 5. 14. цео гласи: „5. 14. Министри су одговорни Савету и Књазу за неизвршење закона. Закон нарочити одредиће ближе о томе,“ Према томе скупштински је одбор напустио сам предлог поика да Министри буду и Скупштини одговорни и вратио се 14. из 1862. године, који је, у осталом, у првој тачки својој, истоветан са 8. 8. закона о устројству Савета, од 1861. год. Тачком 2. 9. 14. стављен је, приликом устр. Централне Управе, у изл нарочити закон, и то без садејства Скупштине. Али сад су и били противног мњења: и Кнез, и Савет, и Министри, сем од-

реке скуп. мањине. Колико у овоме видимо бојазан да се не и у проширење министарске одговорности и Скупштини, то(0 опет видимо тежњу одбора да се користе једним већ постоим законом, да ту одговорност притврде. Отуда дакле, ново

ње, које се у одбору јавило; а одлука сведочи да је оштрија

де

мањина од 17 чланова, само за два гласа заостала за већином од 19 гласова. Мањина је хтела да се извуку консеквенције из